DESI SE
To je bila prva odbojkaška utakmica, na travi fudbalskog terena, relikvije sela usred Šumadije, na početku sedamdesetih godina prošlog veka.
Blagi avgustovski sumrak, lepota prostranstva, povetarac. Mirisalo je na mir koji opija. Mrak je po ustaljenom pravilu radio svoj posao. Ovog puta nešto ga je usporilo.
Prepoznatljivi ljudi postajali su siluete. Oči su se prilagođavale na zvuke. Jedino važno bila je lopta u vazduhu i želja igrača da je prebace na drugu stranu ručno izrađene mreže koja je neodoljivo podsećala na odbojkašku.
Igrača je bilo puno. Svi su se derali, komandovali, bodrili, ljutili, urlali, smejali se, navijali, psovali, sudarali se, padali, kukali i nastavljali uz posvećenost davanja sebe do krajnjih granica, trapavo i neiskusno, očiju uprtih u tog belog zlotvora, koji nije bio do tada jedino priznata fudbalska lopta. Nekontrolisana, iskonska, iskrena, potpuna energija je sijala. I mrak se opustio, kao da je i on uživao.
Mreža je postavljena oko tri popodne. Ljudi su dolazili i igra je trajala. Pola sela je učestvovalo. Nema pravila, nema ekipa, ima ova i ona strana, pa gde nađeš mesto ili zameniš onog što izađe da dođe k’sebi. Lopta leti u nebesa, levo, desno, gore, dole. Trebalo bi posle trećeg puta da preleti preko mreže. Počeli smo tako, ali koga je posle bilo briga. Udri. Igraj. Igraj se.
Momci, ljudi, jaki, zdravi, grubi, skakali su, zamahivali, bacali se po travi, saplitali sami o sebe, padali iz poznatih i nepoznatih razloga, dahtali, grebali i rukama i nogama da što pre ustanu, toliko željni da bar jedanput udare, a da pogode tamo gde su hteli ili bar da prebace preko te proklete mreže, a da lopta ne preleti čitav fudbalski teren. Naravno, bile su označene granice terena, na koje više niko nije obraćao pažnju.
Satima je to trajalo. Ne zna se ko je ulazio u igru, a ko izlazio. Uglavnom se niko nije bunio. Nebitna je bila količina igrača sa jedne i druge strane mreže. Važno je bilo potrefiti loptu. Pesnicom, dlanom, prstima, glavom, nogom. Opšta odbojka. U neko doba morali smo da se raziđemo pošto se nije video prst pred okom.
To je bila prva odbojkaška utakmica, na travi fudbalskog terena, relikvije sela usred Šumadije, na početku sedamdesetih godina prošlog veka. Žalili su se svi danima da ih sve boli, ali je i posle bilo naroda i utakmica. Po pravilima. Međutim, mrak više nikad nije čekao.