SREĆNE PATKE
Danas sam prošetao po parku posle nastave. Bilo je lepo vreme, reka se izbistrila. Hranio sam tvoje srećne patke…
ZA I.Č.
– Sve je u perspektivi posmatranja, – rekao je profe- sor. – Sto ljudi da postaviš na ovaj most, svako bi drugačije opisivao svet oko sebe. Sudili bi po onome što je u njima, a ne zaista oko njih. Kada hoću da saznam kakav je neko čovek, samo mu pokažem ove patke i pitam ga šta vidi.
Hladna, zamućena rečica teče ivicom ogolelog Centralnog parka. Po vodi se rasule šarene patke. Gledaju sitnim crnim očima na šetače i povremeno kvaču.
– To su srećne patke, – rekla sam.
I profesor se iskreno zamislio: – Hm, čuo sam razne poglede, ali nikada da su patke srećne… Plivaju po mutnoj, prljavoj vodi, hrane se mrvicama koje ljudi bacaju. Ne sele se na jug, jedva da lete uopšte. Ugojene su i teške, osim u parku – prirodu nisu osetile.
– Možda je to istina, – počela sam da branim svoj stav.
– Ali vidite, voda je zamućena jer je zimski period. Patke se ne sele na jug, u gradu im je toplije. Hrane imaju u izobilju, ljudi daju. Nemaju prirodne neprijatelje, ugojile su se od bezbrižnog života. U proleće svaka od njih vodi po deset pačića. Da im je ovde loše, odselile bi se ili bi izumrle.
A patke kao da su osetile da pričamo o njima, počele su da se približavaju. Nisam držala u rukama nikakvu hranu, ali patka mi je svejedno kljucnula šaku i nastavila svojim putem…
Meseci su prolazili. Profesor je imao tešku operaciju tog proleća. Mučila me je daljina i nemogućnost da mu pomognem. Molila sam Boga da se profesor oporavi.
Do jeseni je bio stabilan i vratio se na posao. I meni je, 2.500 kilometara udaljenoj, laknulo. Pisala sam mu svakog dana sa novostima iz svog života i pitanjem kako mu je zdravlje.
– Danas sam, – piše profesor, – prošetao po parku posle nastave. Bilo je lepo vreme, reka se izbistrila. Hranio sam tvoje srećne patke…