ISTORIJAT SLIKE
Za ogromnu kompoziciju „Krunisanje cara Dušana“, slikar Paja Jovanović je uložio veliki trud da pronađe autentična odela, oružje i fresko živopis, kako bi dostojno predstavio veličinu srpskog srednjovekovnog carstva.
„Krunisanje cara Dušana“ je nesporno najmonumentalnije delo Paje Jovanovića (500 x 390 cm). Ovu istorijsku kompoziciju Jovanović je izveo za Svetsku izložbu u Parizu 1900. godine, po narudžbini i pozivu Kraljevine Srbije.
Još 1898. Paja Jovanović je ovo svoje učešće shvatio kao patriotski zadatak, pa je na pripremi kompozicije radio skoro dve godine prikupljajući oružje, istorijska odela, trube, zastave, kopče, krune i šlemove. Tražio je od Vlade 30.000 dinara u zlatu i avans od 10.000 dinara. Već 6. januara 1899. počeo je pripremu slike u Beču. Treću ratu od 10.000 dinara primio je njegov brat Milan u srebru 1. marta 1900. godine, na osnovu punomoćja Paje Jovanovića. Pravo reprodukovanja ove slike, Paja Jovanović je zvaničnim pismom poklonio državi Srbiji.
Kompozicija „Krunisanje cara Dušana“, nazvana još i „Proglašenje Dušanovog zakonika“ predstavlja Cara Dušana sa porodicom ženom Jelenom i sinom Urošem, u punom carskom ornatu. Smešteni ispred crkve, ovom značajnom događaju za srpsku istoriju prisustvuju srpski i bugarski patrijarsi, car Aleksandar Bugarski i predstavnici srpskih velikaških porodica (Mrnjavčevići, Balšići i Obilići).
Prema dogovoru, slika je trebalo da prikaže „krunisanje Cara Dušana, cara Srba, Grka i Bugara u Skoplju 14. aprila 1346. godine“, i despota Olivera kako čita povelju, okružen plemićima i vlastelinima u srednjovekovnim odeždama. Pokretom figure u kompoziciji slikar govori o odnosu prema caru, a fanfare i zastave koje se vijore doprinose njenoj dinamici. Koloritom je sugerisan svečani čin, a bogatim detaljima reprezentativan izgled. Jovanovićev umetnički izraz nadmašio je očekivanja poručioca, tj. srpske Vlade, i na najbolji način protumačio romantičarski duh Srba duboko zagledanih u svoju prošlost.
Likove cara Dušana i despota Olivera, Jovanović je preuzeo sa autentičnih portreta u manastiru Lesnovo, u Makedoniji. Na levoj strani slike, u masu, Jovanović je smestio i svoj autoportret. Ova „dobro komponovana, dobro crtana, prijatno kolorisana, praznična, lepa i velika slika“ nagrađena je zlatnom medaljom, a njen autor nagradom predsednika Republike Francuske 1901. godine.
Pored najboljih ocena, Jovanović je poželeo da uradi novu sliku, bez grešaka prvobitne slike.
„Slika koja je na ovaj način urađena zaista je mnogo bolja od prve i spada u moje najbolje radove koje sam ikada izradio. Povodom oružja i odela, moram reći da sam taj težak problem tek posle dvogodišnjeg intenzivnog rada i studija rešio. Predstojala su putovanja u manastir Žiču i, tada još tursku Gračanicu. Najbolji izvor našao sam u Gračanici. Sjajne freske stratilata u pevnici pokazuju raznolikost plemićkih odela u tadašnjoj Srbiji“, govorio je slavni srpski slikar.
U trećoj verziji Jovanović je pojačao osvetljenje i određene senke, a poteze četkice snažno je nanosio u pastoznim bojama. Ova, po njemu najbolja verzija, nalazi se u Argentini. Uradio je još četiri verzije svoje čuvene slike od kojih je ona iz 1931 godine izgorela 2004. u požaru u manastiru Hilandaru.
Četvrta verzija ove kompozicije nalazi se u muzeju Paje Jovanovića i mnogo je složenija, temeljno je prostudiran mizanscen, sigurnije rešeni planovi pravilnije raspoređene mase, nema utiska zbijenosti.
Istorijski dokumenti govore da je car Dušan, najmoćniji vladar srednjovekovne Južne Evrope, krunisan u katedralnoj crkvi Svete Bogorodice Trojeručic, po crkvenim obredima i vizantijskom ceremonijalu, na Uskrs 1346. godine. Zakonik je obznanjen 21. maja 1349. godine na Državnom saboru u Skoplju. Stojan Novaković je u oči izložbe 1898. godine objavio zakonik Stefana Dušana i inspirisao Jovanovića za sliku.
Za kompoziciju „Krunisanje cara Dušana“, Paja Jovanović je uložio veliki trud da pronađe autentična odela, oružje i fresko živopis (Žiča, Gračanica, Lesnovo), kako bi dostojno predstavio veličinu srpskog srednjovekovnog carstva. Bio je ovo osetljiv, ali izazovan posao za umetnika kalibra kakav je bio Jovanović.
Iz knjige „Muzej Paje Jovanovića – vodič“