ZAJEDNO I U SIVOTI
Posle nekog vremena ponovo polećemo i odlazimo u jednu od mnogobrojnih marina u kojima se još uvek uspavano ljuljuškaju na desetine usidrenih jedrilica i jahti.
Tiho, u plišanim zoknama, provlači se sunčano, mirisno, avgustovsko jutro ispod zatvorenih vrata terase i poziva me u jutarnji obilazak okoline. Otvaram vrata skoro nečujno, izlazim polako na prstima, trudeći se da ne probudim Milku koja još uvek spava dubokim snom. Sedam na terasu sa koje se pruža predivan pogled na skoro celu Sivotu. Smeštene smo u ogromnoj, beloj, punoj cveća kući, na vrh brda. Strpljivo iščekujem svog galeba sa kojim ću i ovog jutra leteti duž cele Sivote i zajednički uživati u prelepom, ribarskom mestu smeštenom na obali Jonskog mora naspram ostrva Krf.
Uskoro mi doleće galeb, grli me kao i svako jutro svojim krilima, pita kako sam noćas spavala i nežno mi ljubi oko po oko. Ušuškana u zagrljaju, žmurećki ga pitam kako je on. Po običaju dobijam odgovor da je dobro. Iskreno se nadam da me ne laže mnogo. Mada se ni jednom nismo dogovarali, uvek prvo odletimo u središte luke u neki od ribarskih čamaca u kojima su ribari već obavili svoj posao i polako se spremaju za istovar ribe. Sedam na pramac čamca pored svog galeba, upijam blage, jutarnje, sunčeve zrake i energiju mora pomešanu sa mirisom okolnih borovih šuma i uživam u zvucima malih talasa koji nežno grle čamac. Muziku, boje, slike i mirise luke pakujem u jednu od koverata za kutiju uspomena.
Svoju kutiju uspomena imam još od sedamnaeste godine i punim je već četrdeset godina. Nadam se da ću je puniti još dugo, zajedno sa tobom. Kad ponekad nestane vazduha među nama, ne otvaram prozore već otvaram nju. Uspomene vadim pažljivo da se od vremena i stajanja ne polome, ređam ih po stanu i držim tako poređane sve dok ne prodišemo. Uvek posle dužeg ili kraćeg vremena zahvaljujući njima udahnemo ponovo svež vazduh, a ja ih ponovo pažljivo pakujem i hronološki ređam u kutiju, polako je zatvaram i na vrh police na sigurno mesto ostavljam. To su moje pilule za održavanje našeg ljubavnog imuniteta. Nisi me slučajno promoviosao u svoju doktoricu, koja najbolje zna da ti prepiše terapiju.
Posle nekog vremena ponovo polećemo i odlazimo u jednu od mnogobrojnih marina u kojima se još uvek uspavano ljuljuškaju na desetine usidrenih jedrilica i jahti. Pogledam u svog galeba i bezglasno konstatujem da romantičnije i lepše mesto za ljubitelje mora i nautike nisam mogla ni da zamislim. Toliko bogatstvo boja ukazuje na veličinu duše koje ovo mesto ima. Obavijena za mene najlepšom slikom na svili, oslikanom mojim omiljenim bojama, svim nijansama zelene i plave, imam osećaj kao da se nalazim u skrivenom raju. Plavetnilo mora i neba osim što mi smiruje i neguje dušu, nesebično mi nudi sigurnost, poverenje i ogromnu želju da se zajedno otisnemo putevima mora što dalje, u bolje sutra. Osećam da nekako sudbinski pripadam moru kao što sudbinski pripadam i mom galebu. Zelenilo borovih šumaraka i maslinjaka koje okružuje more nesebično nudi energiju zdravlja, a za moju ranjenu i uplašenu dušu ovo je melem i esencija nade da ću biti dovoljno jaka i mudra za sve bitke koje me još čekaju. Vazduh je lagano počeo da se belasa i to nam je znak, da je vreme jutarnje šetnje i druženja za ovaj dan prošlo. Moj galeb nečujno odleće svojim putevima, a ja u tišini ogrnuta proživljenom lepotom i zajednički provedenim vremenom, osluškujem svoju sestričinu koja se budi i uskoro uz veliki osmeh seda pored mene na terasu. Ne zove se slučajno Milka.
Opušteno pravimo plan za taj dan i unapred se radujemo, jer znamo da će nam biti lepo gde god da odemo u ovakvom lepom mestu i ovako sinhronizovane. Pola u šali, a pola u zbilji saopštavam joj da na veličinu Sivotine duše delimično i mi utičemo, jer deo naše duše poklanjamo i mi njoj. Odlučujemo da odemo opet na našu omiljenu plažu Karvuno. Ona nam se nekako prilepila za srce i biramo je svaki drugi dan i pored niza drugih veoma lepih i zanimljivih plaža. Do nje se spuštamo strmim putem koji nas vodi do prelepog vidikovca koji pruža pogled na dve velike marine po kojima se kreću jedrilice u svim bojama i veličinama. Obavezno sednemo da upijemo malo te atmosfere pre nego se spustimo na plažu. Ja po ko zna koji put pokušavam da uhvatim još neki prizor koji nisam ovekovečila.
Ne poznajem nikog ko voli more toliko, kao ti i ja. Ponovo osećam grižu savesti što sam na moru bez tebe i jako mi je žao što nismo zajedno. Maštam o tome kako ćemo čim pre, doći zajedno. Osećam da si u mojoj blizini bez obzira što te ne vidim. Razmišljam ako mogu mrtve duše da posećuju njima bliske osobe, zašto i ti ne bi mogao baš sad da budeš tu pored mene. Daješ mi znak da si tu i da si srećan što je meni lepo. Podsećaš me da si me baš ti naterao da odem na more i da osećaš kako svakog momenta uživamo zajedno. Govoriš mi da ne tugujem, već da što više uživam dok mogu. Šaljem ti osmeh i ljubav. Krećem niz strme stepenice polako da se ne okliznem. Beskrajno uživam u mirisu i pogledu na zimzeleno rastinje i na ogromne kaktuse sa velikim, žutim, jestivim plodovima. Uživam za oboje. Plaža je mala, ušuškana, posuta belim peskom, sa dubokim plićakom i predivnim pogledom. Biramo ležaljke i suncobran, nes kafu i za početak se ćutke prepuštamo lepoti pogleda, kafi i druženju.
Uskoro odlazim na plivanje jer me more magično privlači. Plivam snažno i srećom još uvek dobro bez obzira na godine, i to što dalje od obale. Shvatam da je nemoguće da otplivam toliko daleko da bih uspela da pobegnem i od sebe. Zato se vraćam i plivam u svoju uvalicu u topli plićak, gde ležim na leđima potpuno sama, naspram jedrilica i malog doka. Uvalici se može samo vodom prići i toliko je mala da u nju mogu da stanu samo dve osobe. Idealno mesto za maštanje i tihovanje. Doplivale smo zajedno jednom, da je Milka vidi i oseti lepotu i sigurnost koju mi nudi, a i da zna gde sam ako me dugo nema. Malo, ali samo malo, me je sramota što i u ovim godinama, kad je more u pitanju uvek neko mora da me kontroliše, a niko ne zna koliko se ja ceo život kontrolišem da ne otplivam predaleko. Ne bojim ga se već uživam u njemu, a ti to najbolje znaš bez obzira što mi takvo plivanje ne odobravaš.
Upijam sunce, puštam da me voda miluje i maštam o jedrenju sa tobom. Nedaleko od mene je usidrena jedrilica koja je baš po mojoj meri. Sva je bela, čak ima i malog, belog psa na pramcu jedrilice. Naravno da sam opet upala u zamku tuge, jer sam se setila koliko mi još uvek fali i moja mala Lara sa kojom sam se družila i veliku ljubav delila više od trinaest godina. Prosto ne mogu da verujem da nam se želja neće ostvariti i da bar jednom nećemo otići zajedno na neko jedrenje. Ovde mogu slobodno da plačem, a da mi otiske suza more spere i da dušu malo olakšam. Dugo se molim za tvoje zdravlje, dok ne osetim priliv optimizma, nadu i sigurnost da ćeš zaista biti dobro. Osećam kako su bol i briga zaista jedno od pravih merila ljubavi. Sreća je što ljubav ima toliko različitih pojavnih oblika i jedinica mere. Po ko zna koji put konstatujem koliko mi je more veran prijatelj i koliko sam mu tajni poverila tokom svog života. Ja jednostavno more obožavam i kad god mogu hrlim ka njemu, da dobijem energiju da mogu da nastavim da živim. Bitno mi je da ti to razumeš i podržavaš.
Svako veče čekamo da se nebo zapali i da svoje plamene boje prenese i na more. Gori nebo, gori more, a nigde opasnosti nema. Prava definicija ljubavi. Same smo na plaži i svaki put konstatujemo kako je priroda najveći slikar na svetu. Jedrilice su kao u vojsci poređane jedna uz druge, mirne, tihe, prelivene narandžastim i purpurnim bojama spremne za noćno bdenje. Vreme je za odlazak i večernje druženje. Dok se penjemo kroz šumarak obavijen tamom, upalile smo baterije, hodamo i ćutimo pod utiskom upravo ispraćenog zalaska sunca. Na vidikovcu ponovo zastajemo i posmatramo kako su se nebo i more u tami spojili i kako se svetla iz kuća na brdima mešaju sa zvezdama na nebu. Dirnute smo lepotom i svaka svoje misli šalje onima koje voli. Objašnjavam joj po ko zna koji put da život ima smisla samo ako se proživi u ljubavi, a da ljubavi ima raznih. Govorim joj kako se ljubav i u starosti ne razlikuje mnogo od one u mladosti, da jednako može da bude nežna, intenzivna i da te usrećuje. Bitno je ne dozvoliti da duša otupi, da se pronađe srodna duša i da joj naravno dozvoliš da ti se približi. Treba skupiti hrabrost, otresti gordost i sujetu i širom otvoriti srce. Ne sme se gubiti vreme u predviđanju budućnosti koja se ionako ne može predvideti. Ćutke razmišljam kako je strašno kad neko odustane od ljubavi. Za mene je to odustajanje od sebe. I tuga i briga su mnogo bogatija i lepša osećanja od samoće koja vremenom donosi tupost, jad, patnju i nezadovoljstvo ne samo drugima, već i sobom.
Nakon večere, filozofiranja na razne teme, slušanja muzike, čekam momenat kad će nam ponestati tema. Šaljem Milku u krevet kao da je mala, a ja ostajem na terasi da napravim rekapitulaciju proteklog dana. Bez stida prostirem po stolu sve svoje utiske, misli, slike iz moje mašte i kupljene sitnice. Pažljivo ih pakujem i naizmenično raspoređujem u kutiju uspomena i u kutije ljubavi. Tvoja kutija ljubavi je skoro već puna, a i kutiju uspomena sam ponovo dopunila. Unapred se radujem koliko ću te obradovati. Lep je osećaj da znam da ti fali moja ruka na srcu dok ne zaspiš i da je čežnja jedan od najfinijih začina ljubavi. Sve se utišalo, iz daljine se čuje grčka muzika i krajnje je vreme da pokušam bar malo da odspavam, da bih sutra imala snage za novi dan. Razmišljam koliko mi već dugo traje period nesanice. Kod mene je san precenjena stvar. Sklapam oči molitvom za tvoje zdravlje i odlučujem da ti ovo pismo poklonim tek za tvoj rođendan.