VIŠEGLASNA PESMA GOSPODU
Sergej Komarov pisao je o tome kako muzika govori o Bogu. Naš život treba da bude simfonija, a mi – muzički instrumenti koji sviraju pohvalnu pesmu Tvorcu, kaže on.
Muzika govori o Bogu. To nije moja misao, ne. Čuveni Kurt Vonegat je pisao: „Ako bilo kada sasvim umrem – ne daj Bože, naravno – molim da se napiše na mom grobu ovakav epitaf: Za njega je neophodan i dovoljan dokaz postojanja Boga bila muzika”. Interesantno da autor navedenih redova nije bio ni muzičar ni bogoslov. Međutim, u srcu američkog pisca-satiričara rodile su se reči koje sada često ponavljaju i muzičari i bogoslovi. Znači, rekao je istinu. Mir njegovoj duši.
Da, muzika svedoči o Bogu, ali ona takođe govori i o čoveku. Ovo je pre svih primetilo hrišćanstvo. Upravo je Crkva Hristova prva progovorila o čoveku kao o muzičkom instrumentu, čiji se cilj sastoji u proslavljanju Tvorca.
Slično gledište možemo naći već kod drevnih crkvenih pisaca. Na primer, Kliment Aleksandrijski je predlagao da tumačimo muzičke instrumente, spomenute u knjizi Psaltir, alegorijski: „Zvuk trube – to je podsećanje na vaskrsenje mrtvih; psaltir – čovečiji jezik; citra – usta; timpan – Crkva; orgulje – telo, a strune – telesni nervi”, pisao je on (Pedagog 2, 4).
Sveti Grigorije Niski u svom traktatu „O naslovljavanju psalama” primećuje da svet koji nas okružuje jeste simfonija, a čovek u njemu – mala vaseljena. Zato sve sile čovekove duše moraju da zvuče skladno, slično tome kao što zvuči instrument sa pravilno nategnutim strunama.
Sveti Jovan Zlatoust, iako je osuđivao sviranje na muzičkim instrumentima kao element mnogobožačke umetnosti, ipak je pisao: „…Ako zaželiš, možeš napraviti samog sebe kao psaltir, umrtvivši plotske udove i uredivši svoje telo u skladu sa dušom” (Beseda na Ps. 41). „Kao što je Judejcima bilo zapoveđeno da slave Boga svim muzičkim instrumentima, tako se i nama zapoveda da Ga slavoslovimo svim udovima: očima, jezikom, sluhom i rukama… Tada čovek postaje milozvučni psaltir, uznoseći Bogu najskladniju duhovnu pesmu” (Beseda na Ps. 150).
Vizantijski bogoslov Jevtimije Zigaben u svom fundamentalnom radu „Tumačenja Psaltira”, razmatrajući lik psalmopojca (to jest čoveka koji svira na psaltiru i peva psalam), kaže: „U najvišem smislu, pod rukama smo dužni da razumemo delatnu vrlinu, koja sačinjava, kao da je organ, vrlinski, izgrađujući i saglasan s nama život, a pod prstima – umna načela i uzroke, koji kao da sačinjavaju oblik psaltira, umni sasud razuma, koji prima odozgo od božanstvene blagodati nadahnuće i (ma kako) zveckanje, i uz pomoć najvišeg načela, to jest Svetog Duha, sastavlja pesme”. U samim pesmama bogoslov prozire sledeće: „Ako bismo mi, naprežući sile našeg tela, slično strunama napravljenom psaltiru, počeli da se na neki način dotičemo njih dobrim našim delima… i pokazali se na taj našin izvršiteljima (novog) dobrog i potpuno saglasnog (sa prethodnom našom delatnošću) postupka, makar i ne dostigli ovaj put do najvišeg sozercanja, onda bi ovo, po zakonima upravljanja, bio psalam” (Tumačenje Psaltira, gl. 1).
Predivan način, nije li istina? Um, prosvećen blagodaću, dotiče silama čovekovo telo za stvaranje dobrih dela. Jedna vrlina harmonizuje se s drugom, i dobija se višeglasna pesma Bogu. Takav pogled na prednaznačenje čoveka podarilo je svetu hrišćanstvo.
Slično viđenje susreće se čak i u radovima nehrišćanskih mislilaca-filosofa novog vremena. Na primer, Šopenhauer je u „Aforizmima životne mudrosti” govorio da uman čovek podseća na klavir. Pod umešnim prstima klavir je sposoban da zvuči kao orkestar – isto tako u razvijenom čoveku zvuči svojevrsna simfonija od predivnih misli (glasova) koji se međusobno prepliću. Glupavi je nalik na grubu frulu iz orkestra svirača u rog. Ako se ne sjedini sa drugim glasovima, sam po sebi ne može odsvirati ništa lepo.
Dakle, muzika govori o Bogu i o čoveku. Tvorac je stvorio vaseljenu punu načina za podsećanje na Njega i čoveku je neophodno da se susretne s Njim. Dolaze mi na um stihovi Andreja Tkačova mog omiljenog pisca:
„Vazduh je nalik Bogu. On je vazda pored, a nije vidljiv. To, koliko je potreban, saznaješ kada ga nedostaje. Sunce je nalik Bogu. Ono može i da greje i da spaljuje. Na njegov ognjeni disk ne može se gledati bez bola. Sve živo upija njegovu snagu. More je nalik Bogu. Kada je prozračno i nežno, to liči na nežnost Velikog prema malenom. Kada ono besni i peni se – s njim se ne treba sporiti”.
Kako je zdravo rečeno. I kako dobro – da postoje ljudi kojima i vazduh, i more, i sunce šapuću o Gospodu. A mi ka svetlim beleškama savremenog propovednika dodajmo i našu misao: muzika govori o Bogu i o čoveku. I ako čujemo negde u daljini muziku, neka nas podseća da naš život treba da bude simfonija, a mi – muzički instrumenti, koji sviraju pohvalnu pesmu Tvorcu.