UZROČNO-POSLEDIČNO
U nedavnoj studiji istraživači su procenili vezu između autoimune bolesti i prerane insuficijencije jajnika (prevremene menopauze).
Prevremena menopauza je poremećaj u kome jajnici prestaju da otpuštaju jajne ćelije pre četrdesete godine života, što dovodi do neredovnih menstruacija. Prema studijama, autoimune bolesti čine 4-55% svih slučajeva prevremene menopauze. Žene sa ovom dijagnozom imaju veću incidencu autoimunih antitela, a pozitivnost antitela na štitnu žlezdu povećava šansu za razvoj rane menopauze.
Nizak nivo antimilerijanskog hormona (AMH) kod žena reproduktivnog uzrasta je povezan sa različitim autoimunim bolestima, uključujući autoimunost štitne žlezde, dijabetes tipa 1, reumatoidni artritis, sistemski eritematozni lupus i ankilozantni spondilitis.
O studiji
U trenutnoj studiji zasnovanoj na nacionalnom registru, istraživači su istraživali da li rana menopauza povećava rizik od nastanka autoimune bolesti.
Studija je uključila 3.972 žene sa dijagnozom prevremene menopauze (slučajevi) i referentnu grupu od 15.708 žena odgovarajućeg uzrasta iz opšte populacije (kontrole).
Nijedna od učesnica nije imala rak niti je prošla bilateralnu ooforektomiju ili promenu pola. Studija je uključivala autoimuna stanja dijagnostikovana i lečena u specijalizovanim zdravstvenim centrima između 1970. i 2017. godine, isključujući one koji su primarno lečeni u ustanovama primarne zdravstvene zaštite, poput celijakije i hipotireoze.
Rezultati i diskusija
Srednja starost učesnica pri postavljanju dijagnoze prevremene menopauze bila je 36 godina. Među ženama, njih 223 (5,6%) razvilo je jednu ili više teških autoimunih bolesti u poređenju sa kontrolama pre datuma nadoknade, a 503 (13%) dobilo je dijagnozu autoimunog poremećaja nakon datuma nadoknade. Stope prevalencije su bile veće za određene autoimune bolesti među slučajevima pre datuma nadoknade nego u kontrolama. Ove bolesti su uključivale poliglandularne autoimune poremećaje, Adisonovu bolest, sistemski eritematozni lupus, vaskulitis, sarkoidozu, reumatoidni artritis, hipertireozu i inflamatornu bolest creva.
Stope prevalencije ankilozirajućeg spondilitisa i dijabetesa tipa 1 nisu se značajno razlikovale između žena sa dijagnozom prevremene menopauze i kontrolne grupe. Standardizovani odnos incidencije za teške autoimune poremećaje nakon dijagnoze rane menopauze bio je 2,80 tokom prve tri godine nakon dijagnoze.
Pošto teški autoimuni poremećaji odražavaju univerzalnu osetljivost, realno je očekivati da se teška autoimuna stanja pojave pre ili posle dijagnoze prevremene menopauze. Studije pokazuju da ciklična sinteza polnih hormona od strane jajnika igra ključnu ulogu u regulisanju imunološke funkcije, što dovodi do sugestije da rani prekid aktivnosti jajnika može izložiti žene autoimunim poremećajima kao što je npr. reumatoidni artritis.
Visoka učestalost incidenata teških autoimunih bolesti u prvih nekoliko godina nakon dijagnoze prevremene menopauze, kao što je otkriveno u trenutnoj studiji, pokazuje da se autoimuni sistemi aktiviraju kada se rana menopauza razvije kod mnogih pojedinaca. Međutim, sklonost sticanju autoimunih poremećaja kod žena sa ovom dijagnozom izgleda dugoročna, s obzirom na visoku učestalost autoimunih stanja pre dijagnoze preuranjene neadekvatnosti jajnika i rastuću incidencu decenijama nakon dijagnoze.
Zaključak
Rezultati studije su pokazali da žene sa ranom insuficijencijom jajnika, tj. menstrualnim periodima koji se završavaju pre četrdesete godine, češće imaju ozbiljne autoimune bolesti.
Buduće studije bi trebalo da istraže biološke mehanizme koji su u osnovi veze između prevremene menopauze i autoimunih bolesti. Identifikovanje molekularnih puteva koji povezuju ovu dijagnozu sa autoimunim bolestima može pomoći u razvoju preventivnih terapija za ranu menopauzu koja je autoimunog porekla i druge autoimune bolesti.
Svakako da je potrebno dalje istraživanje kako bi se utvrdilo da li dugotrajna terapija zamenom hormona može sprečiti razvoj dodatnih bolesti kod žena sa dijagnozom rane menopauze.