DRUGOVI
Od ljudine, kao što mu je i otac bio, do starijeg čoveka, ali polako u druženju, do pod starost su drugovi postali.
„Pomaže Bog Stano.“ „Bog ti pomog’o Petre.“ „Đe mi je Dane, ne lovi mu se zorom?“ „Moj Petre, nije dobro Dane. Eno ga u krevetu. Nit’ romori, nit’ govori, samo drkti.“
Kao vihor utrča Petar u poznatu mu i dragu kuću, sa sve puškom na ramenu. U krevetu Dane. Ispod pokrivača samo glava viri. Oči uprte u palafon.
„Moj Dane, šta je?“
„Nije dobro moj Petre.“
„’Ajde, nije tako.“
„I jes, nego kako? Nego da mi ti napišeš teštoment.“
„Nemoj Dane.“
„Moj vrli Petre, stariji sam od tebe dvaes i nešto godina, a meni ove osamdesete govore da je došlo vreme i zato piši.“
Nađe Petar papir i olovku. Poče Dane. Ostavljao je ženi, sinu, ćerki, a sve precizno i po pravu. Strpljivo je Petar pisao, znojio se, pazio da ne pogreši. Potrajalo je to. Tugovao je Petar. Kroz glavu mu se misli rojile. Mladić je bio kad mu je otac umro. Najbolji sa njegovim „starim“ kako se nekad i za mlađe govorilo bio je Dane. Od ljudine, kao što mu je i otac bio, do starijeg čoveka, ali polako u druženju, do pod starost su drugovi postali. Godinama su u polju radili, nije dan prošao a da ga nije posetio. U lov su išli kad je za to vreme bilo. Posle lova, u kafani, za stolom punim šale vreme provodili. Mehanički je pisao kad ga Dane trgnu iz obamrlosti:
„A tebi, moj vrli Petre ostavljam …“
Petar ga prekide. „Nemoj Dane, nemoj molim te …“
„Poštuj me moj vrli Petre. Ovo je moja želja.“
„Dobro Dane.“
„Mom vrlom Petru ostavljam ovaj moj stari … , da se poštapa dok ide kroz šumu.“
Kad to ču Petar, oznojan i skomolao od pisanja, skrenu pogled na dva sjajna oka, odskoči od olovke koja mu je tri žulja napravila, krenu da opsuje, ali se suzdrža i izlete iz sobe kad nalete na osmeh. Stana se ispreči, a na stolu kafa, rakija i meze.
„E moj Petre. Znaš ga. Mor’o je na svoj način da ti kaže da više ne može da te prati. Sedi, sad će on.“