POVERENJE
Kakvu garanciju imam da me ne varaš ili, čak da, iako si ubeđen da me voliš, u suštini suštine, nesvesno, ti mene ne voliš istinski?
– Možda me ne voliš.
– Volim te.
– Kako znaš?
– Ne znam. Osećam to. Opažam.
– Kako možeš da budeš tako siguran da to što opažaš jeste da me voliš a ne nešto drugo?
– Volim te jer si drukčija od svih žena koje sam upoznao. Volim te kao što nikad nisam voleo nikog i kako nikada više neću moći da volim. Dao bih život za tebe, dao bih da mi oderu kožu, dopustio da igraju klikera s mojim očima. Da me bace u more gasa. Volim te. Volim svaki nabor na tvome telu. Dovoljno mi je da te pogledam u oči pa da budem srećan. U tvojim zenicama vidim sebe, smanjenog.
Ona uznemireno pomiče glavu.
– Stvarno misliš to što govoriš? Oh, Raule, kada bih znala da me zaista voliš, da mogu da ti verujem, da ne obmanjuješ nesvesno sebe pa samim tim i mene… Stvarno me voliš?
– Stvarno. Volim te onako kako niko nikada nikog nije mogao da voli. Voleo bih te sve i da me odbijaš, i da ne želiš ni da me vidiš. U tom slučaju bih te voleo tiho, potajno. Čekao bih da izađeš s posla samo da bih te video izdaleka. Kako je moguće da sumnjaš da te volim?
– A kako da ne sumnjam? Kakav dokaz, stvarno, imam da me voliš? Kažeš da me voliš, to da. Ali to su samo reči, a reči su konvencija. Ja znam da tebe mnogo volim. Ali kako mogu da budem sigurna da ti voliš mene?
– Gledajući me u oči. Ne možeš u njima da pročitaš da te istinski volim? Misliš da bih mogao da te prevarim? Sad si me razočarala.
– Sad sam te razočarala? Koliko me voliš ako je tako malo dovoljno da se razočaraš u mene? I još uvek me pitaš zašto sumnjam u tvoju ljubav?
Čovek je posmatra i uzima njene ruke.
– Volim te. Čuješ li me dobro? V o l i m te.
– Oh, “volim te”, “volim te”… Mnogo je lako reći “volim te”.
– A šta bi ti da učinim? Da ti to dokažem samoubistvom?
– Ne budi melodramatičan. Nimalo mi se ne dopada takav ton. Odmah gubiš strpljenje. Kad bi me istinski voleo, ne bi ga gubio tako lako.
– Ne gubim ja ništa. Samo te pitam jedno: čime bih ti dokazao da te volim?
– Ne treba to ja da ti kažem. To mora da izađe iz tebe. Stvari nisu jednostavne kao što izgledaju – pravi pauzu. Posmatra Raula uzdišući. – A možda bi ipak trebalo da ti verujem.
– Pa naravno da treba da mi veruješ!
– Ali zašto bih? Kakvu garanciju imam da me ne varaš ili, čak da, iako si ubeđen da me voliš, u suštini suštine, nesvesno, ti mene ne voliš istinski? Može lako biti da grešiš. Ne verujem da to činiš da bi me obmanuo. Mislim da kad kažeš da me voliš, tako i misliš. Ali šta ako grešiš? A šta ako to što osećaš prema meni nije ljubav nego odanost ili nešto u tom stilu? Kako znaš da je to stvarno ljubav?
– Sad me već zbunjuješ.
– Izvini.
– Jedino što znam jeste da te volim a ti me zbunjuješ pitanjima. Dosadna si.
– Možda me ne voliš.