NIGDE NIJE KAO KOD KUĆE
U glavi mi je bio haos, ali sam ipak bila potpuno smirena jer sve je utešno kada si kod kuće. Ova Doroti se malo izgubila.
Ne može čovek sa svakim da deli tugu, to je neprijatno, ali sa jednim momkom sam mogla. Mi nismo jedini par krhkih koji je fatalno pukao. Nijedan nije mogao da bude pravi ako je došao nakon njega. Plašila sam se usamljenosti a ranije sam jako lepo plesala sa lažima.
Nisam znala da li mi savest sada dopušta. Vrtlog laži je počeo polako, prećutkivanjem. Zatim je sledila jedna mala nebitna laž. Tada sam se već izgubila u vrtlogu, iako se činilo bezazleno. Opet sam bila u lavirintu patnje.
Fondacije svih mojih temelja su se držale čvrsto na lažima i izmišljotinama. Nostalgično je bilo vratiti slatkim malim lažima i utešnom podu omiljenog kupatila, sa vlažnim zidovima od mojih suza. U glavi mi je bio haos, ali sam ipak bila potpuno smirena jer sve je utešno kada si kod kuće. Ova Doroti se malo izgubila.
Čini mi se da ceo život plutam oko ideje verovanja i kada sam dopustila sebi da verujem nekome, tada sam se utopila. Od svega sam mogla da se odviknem, ali od tuge nikako. Nikada nisam mogla da obećam mir. Sada sam svaki dan u mračnoj sobi gde nisam mogla pre sama da živim. Pišem jednu te istu pesmu godinama i ne mogu da svarim to da moram da budem sama.
Svi samo tražimo sebe u drugima, samo tražimo one koji su nas toliko izmenili da smo zbog njih izgubili sebe. Ne treba mi niko da me voli, znam da moja ljubav budi strah. Zato su od mene samo kukavice otišle. Da je nešto bilo prava ljubav, vredelo bi više od straha.
Naučila sam lekciju da moram da budem sama, tu me je žuta staza dovela. Sada je sve čisto belo kao sneg, nema više belih laži. Nema prljavštine ispod prljavštine. Nema više mog sveta iskrivljenih sećanja koja su bolja od stvarnosti. Kažu da istina oslobađa a ja već dugo bežim od nje iako je deo mog imena.
Leave A Comment