„TEŠKE ČINJENICE“
Eksplozija koju je doživeo JAT-ov avion 367 iznad tadašnje Čehoslovačke u kojoj je poginulo 27 putnika, ali pukim čudom preživela stjuardesa Vesna Vulović, smatra se najvećom misterijom Titove Jugoslavije.
Nikada nije otkriveno ko je te 1972. godine podmetnuo bombu u avionu koji je leteo iz Stokholma do Beograda. Međutim, misterija je ipak otkrivena sinoć u prvom delu dokumentarnog filma „Teške činjenice“ koju je emitovala švedska TV4.
O tome ko stoji iza obaranja aviona, što je tada uzbudilo čitav svet, govori Tonči Percan novinar i koautor emisije „Teške činjenice“, koji je tokom istraživanja otkrio da je jedan od glavnih osumnjičenih za taj napad njegov dugogodišnji poznanik.
„Prvi je pokret hrvatske revolucionarne ili terorističke organizacije – Hrvatski narodni otpor, onaj koji osnovao hrvatski ustaški general Vjekoslav Luburić, a drugi je Hrvatsko revolucionarno bratstvo, koje su isto osnovale bivše ustaše. Mi smo objavili ime čoveka za kojeg se sumnja da je to učinio, na koje ukazuje bivša UDBA, a to je Josip Senić, koji je bio šef Hrvatskog revolucionarnog bratstva. A dvojica koji su mu pomogli u tome, prema dokumentima UDBE, su nabavili eksploziv iz Nemačke, a treći je sagradio tu bombu koja je stavljena u avion“, objašnjava novinar.
Zašto u Jugoslaviji nikada nije otkriveno ko stoji iza napada, već se do danas govori samo o slučaju koji je bio najveća misterija naše bivše zemlje, Percan kaže da je i za njega to čudno.
„To je i za mene zanimljivo i čudno. Ja sam bio u arhivima UDBE, SDS-a ili SDB-a, koje je bilo novo ime UDBE, i tamo je bilo posve dokumenata koji ukazuju ko je to počinio, ili ko su počinitelji. I meni, zbilja, nije jasno da to pre nije objavljeno“, dodaje.
Percan kaže da je ovaj slučaj počeo da istražuje pre 20 godina, a da je inspiraciju našao u zanimanju za terorističke napade na Jugoslaviju u Švedskoj.
„Mene su dugo interesovali ovi teroristički napadi u Švedskoj na Jugoslaviju. Bila je i otmica aviona, i ubistvo ambasadora Rolovića. I to treće, odnosno četvrto terorističko delo nije bilo otkriveno. I onda sam ja pre 20 godina počeo da se interesujem za rušenje JAT-ovog aviona, kada nisam ni mogao da zamislim da ću da se približim rešenju slučaja. I, pre sedam godina, taj jedan čovek kojeg sam poznavao, doveo me je na trag, kada sam shvatio da on zna dosta toga,“ objašnjava Percan.
Hrvatski novinar je, kako kaže, pre dve godine počeo aktivno da putuje Švedskom i da se susreće sa ljudima za koje je smatrao da su bili uključeni u ovo terorističko delo:
„I, na kraju su oni počeli sami da govore. I onaj, kojeg smo nazvali ‚telefonist‘, onaj koji je pozvao Večernje novine ovde u Švedskoj, priznao je da je telefonirao novinama. A ovaj kojeg zovemo ‚fikser‘ ili ‚majstor‘ da je njegova organizacija umešana u to.“
Naime, švedskim novinama „Kvalesposten“ tada je stigla anonimna dojava da je postavljen eksploziv u avion JAT-a i to je vest koja je 1972. godine obišla svet. A sagovornik televizije Nova je više decenija kasnije pronašao čoveka koji je to uradio, ali i negirao umešanost.
„On tvrdi da oni u stvari nisu postavili bombu, nego su hteli da iskoriste to interesovanje koje je vladalo da bi se naštetilo jugoslovenskom turizmu. To je bio njihov cilj. Nije bilo govora o bombi, nego su iskoristili rušenje aviona da bi uplašili Šveđane, da ne bi dolazili u Jugoslaviju,“ kazao je novinar.
Na pitanje koliko uverljivo deluje činjenica da je dojava novinama o podmetnutoj bombi na kraju bila istinita, Percan kaže da se ne bi upuštao u to razmišljanje.
„Ne bih se upustio u uverljivost. Mi izveštavamo ono što on kaže i činjenice koje ljudi sad gledaju u filmu, pa neka donesu svoje zaključke. A, koliko je on verodostojan… To može samo sud da utvrdi da li je on kriv ili ne“, dodaje sagovornik Nove.
Sunarodnik ga upozorio da ovo „neće dobro da se završi“ po njega
On je u filmu radio intervju sa tom osobom koju su označili kao „finansijer“, a odmah potom je dobio poziv sunarodnika koji mu je rekao da to ipak neće dobro da se završi po njega.
„Ja to svakako doživljavam kao pretnju. To je prilično neugodno kada vam neko kaže da neće dobro da se završi po tebe ako nastaviš da radiš na tome. Tu je isto u pitanju porodica, tu je procena sigurnosti… Ali, uvek je neugodno dobiti pretnje. Naša televizijska kuća je napravila procenu da li ima opasnosti ili ne. Ja lično držim do toga da su to ljudi koji su u dobrim godinama i da sa većom dobi pada i želja da se bude nasilan. Pa se nadam da to neće da se desi, da oni ne žele time da se bave više“, dodaje Percan.
„Pusti to sad, Tonči, nije bitno, sad imamo Hrvatsku“
Kada je istraživao papire u službi bivše UDBE u Zagrebu, Percan je u papirima više puta nailazio na ime jednog čoveka, za kojeg se na kraju ispostavilo da je njegov dugogodišnji poznanik. Njega su u filmu nazivali „fikser“, jer je otkriveno kakva je njegova uloga bila u obaranju aviona.
„Fikser je… Mi u filmu govorimo da je on šef Hrvatskog narodnog otpora. To je ono kada shvatiš da su, ljudi koje si poznavao, mogli da naprave teroristička dela. To je bilo malo šokantno. Kada sam pregledao taj uži krug koji je digao avion u vazduh, a to je pre svega Josip Senić koji je stavio bombu, a onda ima taj čovek koji je nabavio eksploziv, a to je taj moj poznanik… I poznavao sam čoveka koji je napravio bombu. Tako da je to bilo prilično nezgodno. I odluka glavnog urednika ovde je bila da ne otkrivamo identitet“, priča novinar.
Kada je suočio „fiksera“ sa svim saznanjima do kojih je došao, on je Percanu rekao: „Pusti to sad, Tonči. Nije bitno, sad imamo Hrvatsku.“
Time se završava prvi deo dokumentarca, ali ostavlja pitanje tumačenja tih njegovih vesti.
„On je meni rekao da je najbolje da tajne ponese u grob. Ne želi sam da prizna sve to. Mislim da je hteo da kaže – radili smo šta smo radili, sada nećemo da kopamo po tome, neka bude kako bude. Oni su čuvali tajnu 50 godina. A ja mislim da postoji neki poriv kod njih i želja da se ipak o tome govori, inače ne bih shvatio zašto su oni meni sve to rekli. Oni su znali da sam ja novinar. Možda nisu očekivali da ću ja sa tim da izađem napolje. Ali, mislim da ipak postoji neka želja da, pred kraj života, o tome kažu. Svejedno, dali su do znanja da su oni ti koji stoje iza tog terorističkog dela“, navodi novinar.
„Bilo bi jako zanimljivo da sadašnje vlasti u Zagrebu i Beogradu otvore skroz te dokumente UDBE“
Na pitanje o rekacijama na premijeru prvog dela dokumentarca, kao i mogućnosti da se pokrene neka nova istraga, autor kaže da bi bilo lepo, ali da je malo verovatno.
„To bi bilo prilično dobro, mada ne postoji mogućnost da se za to neko krivično goni. Ovde u Švedskoj je to pitanje zastarevanja slučaja. Možda Češka ili Srbija mogu nešto da urade. I kada se ne bi podigla istraga, mislim da bi bilo jako zanimljivo da sadašnje vlasti u Zagrebu i Beogradu otvore skroz te dokumente UDBE i da se ide do kraja da se rasvetli taj slučaj. Ja nisam dobio sve dokumente, ali je bilo dovoljno da se vidi ko stoji iza ovoga. Mislim da nema više toga što bi bacilo više svetla na taj događaj ukoliko bi vlasti otvorile te arhive“, kaže sagovornik Nova.
O eksploziji aviona svet je čuo preko čudesne sudbine stjuardese Vesne Vulović, koja je preživela pad sa 10.000 metara. Međutim, čini se da je njena priča zasenila ono što se zaista desilo na letu aviona JAT 367.
„Mi se uopšte nismo bavili time kako je ona mogla da preživi. To nije bila svrha našeg filma da ispitamo to. Mi smo hteli da otkrijemo ko stoji iza ovog terorističkog čina. A svakako je njena sudbina čudo i zato je to možda najpoznatiji svetski let ili nesreća koja se desila.“
Svedočenje žene koja je izgubila dva brata i majku
Sinoć je u Švedskoj prikazan prvi deo dokumentarca, a sledi drugi u kojem će biti objavljena svedočenja porodica ljudi koji su nastradali na tom letu. Autor dokumentarca za Novu otkriva šta su tom prilikom mogli da čuju.
„Bilo je prilično teško naći porodice žrtava, a nama je to uspelo. Mi smo sreli jednu ženu, koja danas ima 65 godina i koja je izgubila celu svoju porodicu – dva brata od četiri, pet godina i mamu. Ona je rekla da joj je taj čin upropastio život i da ne zna šta je normalan život. Ona tvrdi da joj je to uništilo život i celu porodicu. Ona je iz Opatije, ali je ostala u Švedskoj da živi. Njena braća i majka su sahranjeni ovde u Švedskoj“, navodi.
Zanimljiv podatak je da u trenutku kada su razgovarali sa jednim od onih za koje sumnja da su bili upućeni i uključeni u ovaj teroristički napad, da je on rekao: „Ipak neka ostane ovako. I meni da se desilo to da mi je neko ubijen i poginuo, verovatno bih i ja reagovao tako.“
Međutim, Percan kaže da nisu sve rekacije rođaka žrtava pada aviona bile iste.
„Mislim da je ta Sonja, koja je izgubila dva brata i majku, zainteresovana da se razreši ovaj slučaj. Ona je rekla da bi njena želja bila da se suoči sa tim ljudima. Da ih vidi i da ih suoči sa činjenicom da su oni krivi za pad aviona, i da bi ona konačno možda dobila mir. Međutim, unuka švedskog direktora, koji je poginuo u tom avionu, kaže da, i da se oni kazne, njoj ne bi ništa promenilo u životu jer je ona izgubila svog dedu. Da to niko ne može da nadoknadi“, zaključuje Percan.
Izvor: N1/Nova.rs