KRV
Ona je bila krv njegove krvi. Nije medicina još dovoljno napredovala da prepozna taj gen koji te čini roditeljem.
Među očevim stvarima našla je dva pisma. Jedno mamino, upućeno ocu neposredno posle njenog rođenja, u kome piše da postoji mala šansa da on možda nije njen otac i da ona prosto mora to da mu kaže.
Namrštila se, setivši se koliko je iritantna bila ta mamina potreba za iskrenošću, koja se graničila sa grubošću, nekad čak i sa surovošću. Šta je tata mogao da radi sa tom informacijom, pitala se. Drugi koverat joj je dao odgovor. DNK analiza, eto, šta je uradio, ali tek posle mamine smrti. Taj je koverat, za razliku od onog prvog, bio neotvoren. Ostavio ga je njoj.
I evo je, šest meseci posle njegove smrti, sedi za kuhinjskim stolom i drţi oba pisma u ruci, otvoreno i neotvoreno, nijedno nije njeno, a oba su za nju.
Nije pušila već više od dvadeset godina, ali znala je za očev štek, te je gurnula ruku u vazu na frižideru i izvadila zguţvanu paklicu i upaljač.
Duboko je povukla dim, očekujući da će se zakašljati, ali to se nije desilo. Prinela je cigaretu majčinom pismu i gledala kako se formira prvo crvena, pa crna mrlja i kako garež osvaja deo po deo hartije, jedući je i čineći da liči na neki stari nagoreli svitak. Prislanjala je upaljeni deo cigare iznova i iznova na papir, kao da ţeli da ga povredi, da mu nanese bol, i gledala je kako se uvija i umire u mukama, dok se nije pretvorio u pepeo.
A onda je otvorila drugi koverat. Pročitala je izveštaj, bez strepnje i neizvesnosti. Nasmešila se. Jer, za razliku od oca, ona je znala istinu.
Kresnula je upaljač i prinela izveštaj plamenu. Gledala je kako nestaju reči kao što su: rezultat… test… nema podudaranja… Mislila je na tatu. Ona je bila krv njegove krvi. Nije medicina još dovoljno napredovala da prepozna taj gen koji te čini roditeljem.