KOLEVKA
Nekoliko voćaka koje su nekada bile savijenih grana od težine plodova, sada su bile samo stabla sa malo kržljavih grana.
Kada je kasno popodne stigao, pogled mu se okamenio pred zidinama koje su bile kao spomenik minulog vremena.
Zidine koje su svakog dana pretile da padnu. Bele mrlje podsećale su da su svi zidovi nekada bili besprekorno okrečeni.
Vrata i kapci na prozorima, visili su, gotovo sasvim razlupani, nakrivljeni, spremni da se stropoštaju na zemlju. A bunar skriven pod gustim naslagama lišća, sve više se punio zemljom i kamenjem.
Nekoliko voćaka koje su nekada bile savijenih grana od težine plodova, sada su bile samo stabla sa malo kržljavih grana.
Iz ruševine koju su vetar i vreme sve više nagrizali, provirivali su ostaci trulih greda. Od kada je, u koloni, pod moranjem, napustio selo, više se nije vratio. U utrobi ruševina je zarasla korov.
U tom korovištu množili su se nesmetano: gušteri, ogromne bube, veliki pauci, poljski miševi, pa čak i zmije. A nekada tu se čuo njegov prvi plač, napravljen je prvi korak, čula se prva pesma. Tu se odvijalo detinjstvo, mladost, potomstvo i sve što je imao u životu.
Leave A Comment