PRAVOSLAVLJE I EKOLOGIJA

Ovaj članak, kome je tema Crkva Hristova i njen odnos prema ekološkom pitanju, pročitan je na Međupravoslavnoj konferenciji za zaštitu životne sredine, održanoj na Kritu 1991. godine. Autor je arhijerej Rumunske Pravoslavne Crkve mitropolit oltenijski Irinej Pop.

Crkva Hristova danas treba da se suoči sa različitim problemima koji su prisutni u savremenom svetu. Ekološka kriza je jedan od takvih problema, koji ima važne etičke posledice za čitavo čovečanstvo.

crkva hristova

Dobro je poznato da Pravoslavlje naglašava duhovno obraćenje verujućih i nastoji da verne vodi u ovoj epohi brzih promena. Pravoslavlje sa velikom brigom gleda na nemilosrdno gaženje i uništavanje prirodnog okruženja od strane ljudskih bića, koje ima izuzetno opasne posledice za sam opstanak od Boga stvorenog sveta prirode.

Prema hrišćanskom učenju, etički odnos čovečanstva prema prirodi se nalazi unutar ovih reči:

Rađajte se i množite se, i napunite zemlju, i vladajte njom, i budite gospodari od riba morskih i od ptica nebeskih i od svih zveri što se miču po zemlji… Evo, dao sam vam sve bilje što nosi seme po svoj zemlji, i sva drveta rodna koja nose seme; to će vam biti za hranu… (Post 1, 28-29).

Kroz ove reči ljudskom rodu je data relativna vlast, kako bi vladao nad prirodom u čitavom kosmosu. Sva tvorevina, i nebo i zemlja, su nam podređeni, da nam služe i da rade za nas. Kao što je to rekao profesor N. Zabolocki (N. Zabolotsky): „Stvorenja Božija služe ne Bogu, ni anđelima, niti sebi samima, već jedino čoveku.“

S obzirom na trenutnu situaciju, Crkva Hristova ne može da ostane ravnodušna. Osnovni dogmat njene vere čini uverenje da je svet stvoren od strane Boga Oca, koga ispovedamo u Simvolu Vere kao „Tvorca neba i zemlje, i svega vidljivog i nevidljivog“.

U pravoslavnom bogosluženju postoje naročite prozbe i jektenije za „blagorastvorenje vazduha, za izobilje plodova zemaljskih“, ili za zaštitu u slučaju elementarne nepogode. Ovo je molitva iz službe koja se služi u vreme opasnosti od zemljotresa:

„Zemlja, bez reči, pak jeca i plače: Zašto, o ljudi, zašto me skrnavite mnogim zlobama? Gospod me je dao vama ali u celosti časnu: razumite i umilostivite Boga kroz pokajanje.“

Pravoslavna Crkva kroz bogosluženja objavljuje ovo duboko razumevanje tvorevine. Posebno se uloga čoveka kao sveštenika tvorevine najjasnije pokazuje kroz liturgijsko bogoslovlje. Mi smo kadri da preoblikujemo i promenimo svet. Po rečima oca Dimitrija Staniloja, stavljamo pečat svog razumevanja i svog slovesnog delanja na tvar: „Svet nije samo dar, već i zadatak za čoveka.“

Čitav univerzum služi svom Tvorcu i prinosi mu darove. U samom obliku crkava i u postavljanju ikona, mozaika i fresaka unutar njih, nalazimo umanjenu sliku univerzuma, koja razjašnjava odnos čovečanstva i ostatka tvorevine prema Bogu. Jer ovo je izraz ne samo onoga što je na zemlji danas, već onoga što je na nebesima i onoga što će doći – eshatološkog obećanja i iskupljujućeg preobraženja čitave tvorevine kroz spasenje koje je omogućio Isus Hristos (uporedi: Rm 8).

Molitve i psalmi nam, na primer, govore o posvećenju čitave tvari. Svakoga dana u večernjim molitvama pevamo 103. psalam koji kaže: Blagoslovite Gospoda sva dela Njegova, na svakom mestu vladavine Njegove, blagoslovi dušo moja Gospoda. On pokazuje naše blagosiljanje svih elemenata tvorevine. Osvećenje vode nam, pak, pokazuje osvećujuću i iskupljujuću silu koja se daje elementu tvorevine kroz crkveno prizivanje Svetoga Duha.