POUKA IZ CRKVE
Hrišćanski odgovor na problem savremenog društvenog trenutka protkan je životom Svetoga Save, a to je nesebična, sebedarna, delatna hrišćanska ljubav.
Kao ljudi, kao stvorena psiho-somatska bića, živimo uvek u konkretnim životnim prilikama, u određenom vremenu, na određenom prostoru, u sasvim određenim društvenim, političkim, civilizacijskim okolnostima. To su činjenice našeg života, sâm naš život. Kao hrišćani opet, dužni smo još da imamo na umu da je to i kontekst našeg spasenja i naše odgovornosti koga ne smemo zanemariti.
Ozbiljno shvatanje istorijskih i kulturoloških činjenica svake epohe je oduvek, takođe, bilo i pretpostavka uspešne misije Crkve. Ona se obraća konkretnim ljudima u svojim radostima i nadama, žalostima i problemima koji čine njihov život.
Konkretan kontekst u kome se odvija naš život sačinjavaju dve činjenice: prva je da je naše društvo društvo u tranziciji, a druga da ono poprima sve karakteristike savremenih evropskih društava koja označavamo kao postmoderna društva.
Postmodernost kao trenutnu tačku društvenoistorijskog razvoja, između ostalog, karakterišu i dva neraskidivo povezana fenomena: naglašeni individualizam i kriza svih velikih sistema koji su u prošlosti davali smisao ljudskom životu. Postmoderna kultura je usmerena na pojedinca i podstiče njegove lične vrednosti, želje, ambicije, njegovu neprikosnovenu autonomiju. Takav pojedinac više nikome ne veruje. Zagnjuren u svoje nepoverenje i skepticizam onemogućuje postojanje i opravdanost bilo kog sistema koji se bavi opštim smislom poput Crkve i države ili se, pak, bavi opštim dobrom i opštim vrednostima.
Ovakva klima nikako ne znači prestanak ili nestajanje religije kako su to mnogi teoretičari, do samo pre nekoliko decenija mislili i očekivali. Ali znači da se vera duboko individualizuje i da je svaki pojedinac u potrazi za vlastitom srećom i vlastitom verom. Naravno da sve ovo utiče na položaj i razumevanje uloge Crkve u društvu.
Od institucije koja je vekovima davala smisao postojanja svih evropskih, hrišćanskih društava, danas postaje tek jedna od mnogobrojnih životnih opcija obavezujuća, manje ili više, samo za one koji se za nju opredeljuju. To je prva činjenica savremenog društva kojoj hrabro treba da pogledamo u oči, svesni i svoje sopstvene hrišćanske odgovornosti ali i razumevajući je kao izazov koji treba, ne da nas vodi ka anahronizmima i uvek jalovim i neodgovornim žalom za prošlim vremenima, već da probudi najbolje i najsnažnije stvaralačke sile koje će tom izazovu pružiti autentičan hrišćanski odgovor.
Druga činjenica koju sam pomenuo je društvo u tranziciji sa svojim mnogobrojnim problemima, a pre svega problemom socijalne pravde. I ovo je, takođe, izazov za Crkvu. Opet, ne u smislu da Crkva može da stvori pravedno društvo jer to nije zadatak Crkve ali Crkva može i treba utemeljenom i promišljenom socijalnom rečju da ukaže, a delom da pokaže kako se pojedini aspekti društvene nepravde mogu prevazići. Hrišćanski odgovor na dve pomenute činjenice i problema savremenog društvenog trenutka koji čine samu esenciju Hristove poruke i čime je, kako bi uostalom drugačije i moglo biti, protkan život Svetoga Save je – nesebična, sebedarna, delatna hrišćanska ljubav.
Etos ovoga sveta je oduvek bio, jeste i biće vlastoljublje i srebroljublje na koje savremeni čovek reaguje svojim povlačenjem i skepticizmom. Suviše mnogo laži i izneverenih ideala je bilo da bi bilo kome bespogovorno verovao. Ali savremeni čovek, takođe, nije manje čovek od onog iz prošlih vremena. I on žudi za toplinom, ljudskošću, a ponajviše za onim koji će ga voleti i svoje poverenje će on pokloniti ali samo onome u kome prepozna iskrenost i saglasje reči i dela.
U odnosu na hrišćanstvo to izgleda ovako – autentičnost i verodostojnost i hrišćana pojedinaca i Crkve kao zajednice i kao institucije on će meriti, ne po starim zaslugama, već po tome koliko se jevanđelska poruka prenosi u konkretni život.
Etos Crkve je etos nesebične delatne ljubavi u kome kategorija bližnjeg, brata jeste centralna i merilo naše vere i našeg napretka ka spasenju. Delatna ljubav prema bližnjemu mora da bude vidljiva kako u životu hrišćana pojedinaca tako i na institucionalnom planu.
Svako delo ljubavi prema bližnjem će o Hristu reći više nego hiljadu reči. Podsetimo se šta Sveti Sava piše u svom Studeničkom tipiku o davanju na vratima: A ono što će biti rečeno i što vi treba veoma da čuvate, ne malu korist i spasenje vam umnožava. A šta je to? Na vratima davanje stranim i nemoćnim koji su nas pokoja radi posetili, zbog njih i gostionicu sazidasmo… u kojoj ćemo stranoj braći odmora dati i nemoćnima da leže, koliko moć dopušta da ih udostojimo brige. A nage i bose odevati i obuvati starom vašom odećom i obućom… A treba hraniti gladne i duši davati, kao što rekosmo, uzakonjenim hlebom i vinom i sočivom nekim od hrane vaše pretekle… A ovo treba od uzdržljivosti vaše da bude, a ako nije moguće, a ono neka od suviška bude… A ne volimo da ikoga sa vrata naših praznog otpustite…
U 4. glavi Jevanđelja po Luki Hristos se u sinagogi u Nazaretu poistovećuje sa Pomazanikom proroka Isaije čije su osnovne karakteristike solidarnost sa siromašnima i potlačenima. Svojim životom i delima Isus je neprestano potvrđivao da je Mesija siromašnih, i to bez ostatka kad učiniste jednome od ove moje najmanje braće, meni učiniste (Mt 25,40).
Ovo mesto i ovaj stav su opšte poznati. Pa ipak, i pored skandaloznih nejednakosti u našem društvu koje vređaju ljudsko dostojanstvo primećuje se nedostatak dela milosrđa kako u široj zajednici, tako i unutar crkvene zajednice. Takva se dela vezuju za bogatstvo, za postojanje suviška. U višedecenijskim našim uslovima krize različitih uzroka, niko se psihološki ne oseća dovoljno bogatim ili dovoljno sigurnim za svoju budućnost i svoj način života da bi se nečega odrekao.
Možemo se zapitati da li u Novom Zavetu, pronalazimo utemeljenje ovakvom načinu razmišljanja? Evergetidski, dobrotvorni duh i mentalitet srećemo i u grčkom i u rimskom antičkom društvu, duh zadužbinarsta je do skoro bio vrlo živ. I sve je to pohvala vredno. Ali, Novi Zavet nam govori i o drugoj vrsti milosrđa i bratoljublja. Kada apostol Pavle u 2. Kor u 8. glavi pohvaljuje crkve Makedonije na skupljenoj milostinji, on svedoči o pukom siromaštvu njihovom i da oni po mogućstvu i preko mogućstva dobrovoljno davahu (2.Kor 8,2-3).
Dakle, ovde nije reč o vertikalnom dobročinstvu koje polazi od bogatih i završava se siromašnima, već o horizontalnom – svih prema svim članovima crkvene zajednice. Tako se etos dobročinstva, u svetu rezervisan za neke, u Crkvi pretvara u svakodnevni hrišćanski etos. Ovaj etos – zadužbinarstva, milosrđa, bratoljublja, etos služenja bližnjemu ma ko on bio, je nešto što se danas od Crkve i hrišćana apsolutno očekuje i što stavlja našu veru na istinsku probu, jer je vera bez takvih dela samo još jedna u nizu svetskih ideologija.
Vreme je da se služi Gospodu, po primeru svih svetih, po primeru i svetih iz našeg roda na čelu sa Svetim Savom, kroz nesebičnu, delatnu hrišćansku ljubav prema bližnjemu. Amin.