PRAŠTAJTE NEPRIJATELJIMA SVOJIM
Mnogo je priča iz života prepodobnog starca Serafima Sarovskog koje upućuju na jednostavnost molitvene svakodnevice koju je tako blisko ljudima donosio ovaj veliki ruski svetitelj.
Jedan od događaja iz života Serafima Sarovskog je i sledeći…
Sparan julski dan. Oko četiri milje od Sarova, u šumi, u blizini svoje kelije, otac Serafim je cepao drva. Zadubljen u rad i pevanje crkvenih pesama, nije primetio kako su mu prišla tri seljaka.
„Daj nam pare“, grubo je rekao jedan od njih, uhvativši oca Serafima za rame.
„Nemam ništa“, iznenađeno je odgovorio otac Serafim.
„Znamo kako nemaš ništa“, nastavio je seljak, „živiš u pustinji, plašeći se da tvoju imovinu ne otkrije neko iz manastira. Hajde, daj…“
„Nemam ništa“, ponavljao je otac Serafim.
„Ako nećeš, nateraćemo te“, viknu seljak i jurnu na starca, ali se saplete i pade.
Otac Serafim je bio tako snažne građe, da je mogao da ubije napadače sekirom, ali je spustio sekiru i rekao:
„Radite šta mislite da treba…“
Jedan od seljaka je zgrabio sekiru iz ruku oca Serafima i udario ga drvenom držaljom po glavi. Krv je šiknula iz monahovih usta.
„Gospode, oprosti im, jer ne znaju šta čine“, jedva je prošaptao starac i, izgubivši svest, pao na zemlju.
Zlikovci su pohrlili u starčevu keliju. Pretresli su sve u pustinjakovom bednom domu, pogledali iza ikona, preturali po hodniku, podigli čak i podne daske, ali su pretrage bile uzaludne, novca nije bilo.
Otac Serafim je dugo ležao bez svesti. Kada mu se konačno vratila svest, starac se dovukao do kelije i proveo noć u mukama. Sledećeg jutra se spremio da ode u manastir. Težak mu je bio put do manastira! Naprežući poslednje snage, otac Serafim je konačno stigao. Služba još nije bila završena i starac je ušao u crkvu. Užas je obuzeo monahe pri pogledu na starca: na licu mu se videla sasušena krv, kosa mu je bila raščupana, jedva je stajao oslonjen na štap. Svi su pohrlili k starcu i on je ispričao šta se dogodilo. Bratija se veoma rastužila, a iguman je odlučio da odmah obavesti nadležne kako bi se pronašli krivci. Ali otac Serafim ga je u suzama zamolio da to ne čini.
„Moramo da brinemo ne o kazni, već o spasenju njihovih duša“, rekao je, „Oprostio sam im, sada ćemo se moliti da se Gospod smiluje na njih!“
Na rukama su odneli starca u jednu od manastirskih kelija i nakon što su mu previli rane, stavili su ga u krevet. Prošlo je nekoliko dana, otac Serafim se osećao bolje, iako je i dalje ostao u krevetu. Približavalo se veče. U monaškoj keliji je bilo tiho; lampa je jedva osvetljavala sobu. Začulo se kucanje na vrata i neko je izgovorio molitvu.
„Amin“, odgovori starac.
Monah je ušao.
„Oče, došli su ti neki seljaci“, reče, „hoće da te vide. Rekao sam da si bolestan i da ti ne smetaju, ali oni udaraju sebe u grudi i plaču.“
„Zovite ih“, živahno je odgovorio starac.
Tri seljaka su ušla u keliju. Pri pogledu na oca Serafima padoše na kolena, a kroz prigušeni jecaj čuo se njihov nesuvisli govor: „Oprosti nam, oče, grešni smo, krivi pred tobom i pred Bogom. Kaznio nas je Gospod, izgorele su nam kolibe, samo naše, od celog sela. Ovo je Božja kazna za naše grehe. Za nas nema oproštaja, samo nas ti možeš spasiti. Oprosti nam, oče…“
„Davno sam vam oprostio“, začuo se tihi glas oca Serafima, „i Gospod će vam oprostiti…“
Gospode, hvala Ti što si uslišio moju molitvu, prošaputa starac i potekoše suze umilenja niz njegove upale obraze.