MI I NAŠA DELA

Istina je, mali smo mi ljudi i neznatna su za svet naša dela, ali ne meri uvek i Bog stvari onako kako ih mi ljudi merimo.

Episkop Braničevski Hrizostom kaže da kad mi, mali, prosečni ljudi, počnemo da razmišljamo o svetu i životu i o sebi samima, dođe nam ponekad da se sažalimo nad samim sobom. Sav naš život prolazi u sitnim doživljajima i sitnim delima koja se u opštem toku života ni ne primećuju.

mali ljudi

Odživećemo svoj vek i ostaviti za sobom neznatan trag samo u najužem krugu u kome smo se kretali. Jednog dana ugasićemo se za ovaj svet, ne davši mu ništa značajnije i trajnije. Ljudi koji su nas poznavali pominjaće nas još neko vreme po dobru ili po zlu i onda će nas polako zaboraviti. Kada prođe jedno dvadesetak godina od naše smrti, teško da će nas se više iko na zemlji sećati.

Istina je, mali smo mi ljudi, i neznatna su za svet naša dela, ali ne meri uvek i Bog stvari onako kako ih mi ljudi merimo. Jer, i za nas neznatne je umro Hristos, i nas je on nazvao svojom malom braćom, i nama je – prema našim moćima – dao savet da Mu budemo verni u malom (Luk. 16,10). Dok je hodao po zemlji, veliku je ljubav ukazivao baš malima i neznatnima. Neznatni su u očima sveta bili oni koje je izabrao za svoje učenike, neznatne žene koje su Ga pomagale i pratile, neznatni prijatelji u čije je kuće zalazio. On se nije ustezao da govori o najvišim problemima sa onom prostom ženom vodonošom sa kojom se sreo kraj studenca Jakovljeva, nije se ustezao da uđe u kuću malog Zakheja, nije odgurnuo prezrenu grešnicu koja mu je oprala noge u domu Simona Gubavog. Prema svim tim bednim i poniženim odnosio se sa isto onoliko poštovanja s koliko i prema „najvećem među rođenima od žene“ – svetom Jovanu Krstitelju. Jer, svi su za Njega sinovi Oca nebeskog, svi su mu podjednako dragi, svi su Njegova mala braća.

Ne moramo, dakle, žaliti što možda nećemo moći da damo svetu velika dela i što nas ljudi možda neće imati po čemu da spominju. Za Boga je dosta da mu budemo verni u malom; u predanom obavljanju svakodnevnih poslova, u revnosnom ispunjavanju sitnih obaveza koje je Bog pred nas stavio i koje smo na sebe uzeli.

Jer našto sanjati o velikim delima, a stalno propuštati male poslove koje nam Bog svakodnevno šalje da ispunimo: da nekome pomognemo, da nekog utešimo, da prema ljudima sa kojima se u životu srećemo pokažemo znake dobre volje i ljubavi? I našto sanjati o ljubavi prema celom svetu, a ne podnositi ni ono nekoliko osoba iz svoje najbliže okoline i večito imati nekog suseda ili susetku, rođaka ili rođaku s kojima ne govorimo?

Budimo verni Bogu u malome i ne očekujmo u životu neke velike trijumfe. Sve učinjeno od dobre volje i od čistog srca prima Bog kao najveći dar, ma to bilo i nešto najneznatnije u očima ljudi.

U Jevanđelju je izneta ona dirljiva scena kako je Spasitelj stajao pred Jerusalimskim hramom i posmatrao kako svet daje priloge. Naišla je i jedna sirota udovica i stidljivo spustila svoje dve leptice. Šta su za ljude značila ta dva novčića?! Ali je u očima Spasitelja to bio veliki, najveći prilog, jer je bio dat od sveg srca.

Ne meri Bog dela po spoljašnjoj veličini, nego po unutrašnjoj kakvoći. Zato Apostol i savetuje: „Što god činite, od srca činite, kao Gospodu, a ne kao ljudima„ ( Kol. 3,22 ). A služeći ljudima oko sebe, u stvari služimo Gospodu.

Ima kod Tolstoja ona potresna priča o jeromonahu ocu Sergiju koji se podvizavao u jednom skitu, ali kome je Bog za uzor stavio onu staru gospođu koja je, bedno obučena, po čitav dan trčala po gradu, davala časove i tako izdržavala bolesnog zeta i kćer sa mnogobrojnom decom. Ona je to radila i ne misleći da time stvarno služi Gospodu i da mu je verna u malom.

Žitija svetih puna su tih malih Božijih trudbenika. Već prvi po vremenu hrišćanski svetitelj – sveti arhiđakon Stefan nije zauzimao neki visoki položaj u svetu ni u crkvi. Đakonski čin ni danas nije neki visoki čin, a u njegovo vreme bio je još niži. U hrišćanskoj opštini u Jerusalimu, gde je on kao đakon služio, svi verni su imali zajedničke trpeze i đakonska se služba stavrno sastojala u služenju oko trpeze. Po rečima svetog apostola Petra, taj je posao bio niže vrste i nije pristajao apostolima. Ali sveti Stefan je i na tom neznatnom poslu umeo da bude veran Bogu, „bio je pun vere i Duha Svetoga“, kako piše u Delima apostolskim, i njega je Bog izabrao za svog svetitelja i mučenika.

Na svakom se, dakle, poslu može poslužiti Bogu, samo ako se on radi iz ljubavi i od dobre volje. Bog vidi svaki, i najmanji trud; svaku, i najtajniju, molitvu; svaku, i najskriveniju dobru misao i nameru. Za Njega je važno sve ono što služi dobru, što služi ljubavi, što služi čoveku: i rad u kancelariji, i rad u školi, i rad u fabrici, i odlaženje na pijacu, i čekanje u redovima i obavljanje sitnih domaćih poslova.

Bog nije samo tamo gde se svršavaju velika dela, dela koja će zabeležiti istorija, nego je i tamo gde majka podiže svoje dete, gde čovek s trudom pošteno zarađuje hleb svojoj porodici; Bog je tamo gde čovek voli, gde čovek podnosi žrtve radi drugoga, gde se čovek raduje čoveku.

Jedan je nadahnuti indijski pesnik napisao da „na zvuk Božije svirale igra i trepti sve podjednako od planete do atoma“.

Svuda je On i sve je za Njega podjednako važno.

Budimo mu, dakle, verni u malom; u svakodnevnim poslovima iz kojih je izatkan naš život, svesni da svakim predanim, pa i najmanjim trudom, i svakom žrtvom, učestvujemo u Njegovom velikom delu i služimo Njemu, Najvišem i Najveličanstvenijem.

I neka bude na nama bezgranična milost Njegova, da se i kroz nas male proslavi sveto i veliko Ime Njegovo! Amin.