BEZ POSLJEDICA
Zatvorila sam gepek, ušla u kola, podesila sjedište, otvorila prozor da napravim prostora za lakat, i krenula polako.
Dok sam vozila kroz šumu ka svom rodnom selu u kojem se nisam rodila, odjednom sam se dosjetila: bješe to prvi put da vozim tim putem.
Cesta je bila uska ‒ prostora taman toliko da se mimoiđu dva vozila i između njihovih lijevih retrovizora proleti jedna muva. U djetinjstvu su me obično dovozili ‒ otac, majka, ujak, ujna, mamin dečko itd.
Jednom me je tata stavio u krilo i pustio da okrećem volan, ali nije mi se naročito dopalo jer je bio pijan. Vidi ti sad to – ja vozim, zaprave. Od te misli malo porastoh i udarih glavom o krov Škode. Šake mi postadoše veće i nekako nezgrapne te mi bijaše teže da upravljam. Noge mi takođe porastoše i ne bi bilo toliko strašno velikim stopalom pritiskati pedale, da me nisu nažuljile cipele. Morala sam da zaustavim vozilo i izujem se.
Bilo mi je žao cipela jer nisu izdržale naglo povećanje sadržaja. Ubacila sam poderane cipele u gepek i odlučila da malo sačekam i da dobro razmislim hoću li zvati pomoć ili nastaviti dalje. Budući da nešto naročito i ne volim da tražim pomoć, vrlo brzo sam donijela odluku da nastavim.
Zatvorila sam gepek, ušla u kola, podesila sjedište, otvorila prozor da napravim prostora za lakat, i krenula polako. Bilo je lakše bez cipela, a volan sam držala između kažiprsta i palca lijeve ruke, a mjenjač – desne.
Upalila sam CD plejer malim prstom iz zajebancije. Malo se zanesoh uz muziku i zaboravih na svoj novonastali defekt te uđoh prebrzo u nepreglednu, a veoma zeznutu krivinu, a u susret mi izbi neki čiča u bijelom Fiat Uno-u. Brzo prikočih i svintah desno. Čiča svinta svoje desno.
Za dlaku se izbjegosmo, pogledasmo se iz svojih vozila u pokretu i osmjehnusmo se jedno drugom, srećni što se u našem selu i dalje odvija saobraćaj.