SEĆANJA
Nije čak bila sigurna da je nekada imala sećanja, mada je verovala u to. Možda zato što su drugi verovali.
Dani su brzo prolazili. Tek što bi ustala, već je bio mrak. Nije mogla da se seti šta je radila u međuvremenu. Valjda one uobičajene stvari. Svakodnevne. Spremanje hrane. Pranje posuđa. Nameštanje kreveta. Čišćenje kupatila. Da, jednostavne stvari. Možda je nekada slušala muziku ili išla u šetnju. Nije bila sigurna.
Kao da su se delovi njenog života lagano gubili u sećanju. Nestajali su i ona više nije mogla da ih pronađe. Nije bila uplašena u vezi sa ovom pojavom. Neko vreme je nije ni primećivala, tako da se sada pitala kad je to počelo da se događa. Nije čak bila sigurna da je nekada imala sećanja, mada je verovala u to. Možda zato što su drugi verovali.
Uglavnom, čitave životne epizode nestajale su, tako da se pitala da li su se uopšte i dogodile. Venčanje, na primer. Pretpostavljala je da se udala, jer je tu sa njom živeo neki čovek koji se ponašao kao da joj je muž, čak i kao otac njene dece, ali ničega se nije sećala. Naravno da je to vešto krila od njega. Nema smisla da shvati, pa da se oseća nevoljeno. Ili još gore, da pomisli da ga ona odbacuje. Ovako je bilo jednostavnije. Mada, događalo se da se nađe u nebranom grožđu.
Jednom su tako šetali, što je za nju bila prilika da se opusti i ćuti, ali samozvani muž je želeo da priča. I tako je počeo da je zapitkuje te sećaš li se ovog, te sećaš li se onog.
U jednom trenutku je upitao da li se seća kako se na njihovom venčanju pojavio neki čudan lik u dvorištu ispred crkve i netremice je posmatrao. Osetila je kako joj telom prolaze žmarci, kao da hiljade sitnih životinjica juri kroz nju. Kao da se nekako ukočila, zgrčila, poželela je da se uvuče u svoje telo i izgubi se u njemu. I sama je bila zbunjena svojom reakcijom, ali muž ništa nije primetio. Nije je ni pogledao.
A ona je, srećom, ponovo sve zaboravila.