ODSUSTVO ŠAPTAČA

Nastade smeh, a jedna studentkinja dodade: „Profesore, znate li u čemu je razlika?“ Odgovorih da ne znam. „Ovde nema šaptača!“

Neke teme se nametnu same od sebe. Dugogodišnji rad sa studentima navodio me je na pomisao da nešto nije u redu sa našom pameću. Potražio sam odgovor u naučnim časopisima i našao istraživanja koja govore da u svetu opada inteligencija ljudi (osim u Kini i Koreji). O tome sam objavio i svoj naučni rad, preveo nekoliko članaka na ovu temu, ali ništa značajno se nije promenilo. Niko ovo nije shvatio kao ozbiljan problem.

šaptača

Ovih dana imao sam ispit na fakultetu, i reč po reč, vidim da studenti nedovoljno poznaju materiju. Okrenem na šalu. Kažem im: „Kada sam počeo da radim kao profesor, 1991. godine, držao sam prvi ispit studentima. Polagali su u amfiteatru sa stepenasto poređanim klupama. Iz prve klupe se odgovara, naredne tri su za pripremu studenata za odgovaranje, ostali čekaju svoj red.

Prva odgovara jedna simpatična studentkinja i zaključujem da se nije pretrgla od učenja. Međutim, jedan od tri studenta koji su se pripremali da odgovaraju primakao joj se i šapuće. Sve vidim, ali se pravim nevešt i gledam u plafon ne bi li koleginica „prokinula“. Donosim odluku da je „oborim“, ali upitah: „Šta Vam je taj dečko?“

Ona se nagnu prema meni i upita: „Koji, profesore?“

Ja se nagnem ka njoj i kažem: „Pa taj, što Vam šapuće.“

Ona se osvrnu sa dozom prezira na licu, naže se ka meni i reče: „Rezervni igrač!“

Trideset i tri godine kasnije – ponovo držim ispit. Studenti nisu ni pokušali da pročitaju knjigu. Ispričam im događaj iz 1991. godine. Nastade smeh, a jedna studentkinja dodade: „Profesore, znate li u čemu je razlika?“

Odgovorih da ne znam.

„Ovde nema šaptača!“