SVRAKA

Mnogo sam matora. Ti ćeš da odletiš i da se boriš da preživiš. To je priroda. Ovo moje me muči od mladih dana…

Misliš da sam ista k’o i ti. Stojiš tu na vr’ bandere i gledaš me. Pa evo, gledaj me. Jel’ ti neko prič’o? K’o da znaš da sam iglom bušila kokošija jaja i pila, k’o i ti i svi tvoji. Nemam kljun.

svraka

Jeste, pila sam da bi’ preživela. Šta ‘oćeš? Uzimala sam kuvana od stola do stola, malo pre na komšijinoj sa’rani. Ti si me od groblja do kuće sa drveta, na drvo pratila. K’o i tvoj pogled sad, uhvatila sam poglede ljudi. K’o vele, evo je opet, skuplja jaja i nosi ih kući.

Lopov, bolesna, luda. Tebi će d’ oproste. To je život. Meni neće. Jes’ da sam sama u kući, muž mi umro, ali imam decu i unučiće i šta god ‘oću daće mi. Ali ima nešto što ne mogu da mi daju, ni promene. Ostalo urezano, davno.

Borila sam se, ali nije išlo. Gledaš me, a za ovim stolom ispred brvnare, svekrva mi zabranila da jedem. Pomagala sam njenu ćerku, koja se protiv njene volje udala. Ko je tu bio u pravu ne znam. Ni ova što se udala nije se usrećila.

Nazad nema, tamo ne valja. Ja sam moje radila, i ispaštala. Krila sam sve to i nikom nisam rekla. Tebe nije sramota, a mene jeste što tuđa jaja uzimam. Imala sam svoje kokoške, a ipak nikad dosta. Al’ ova su kuvana. Svinjama sam ih nekad davala. Dugo ni njih nemam.

Mnogo sam matora. Ti ćeš da odletiš i da se boriš da preživiš. To je priroda. Ovo moje me muči od mladih dana. Ne kažem da mi je jedina mana. Ostale možda skrivam, al’ ovu ne mogu. To sam, što sam.

Evo ti jaja. Odnesi. Reč ti neću reći. Meni ionako ne trebaju.