U JEDINSTVU S VEROM
Od načina na koji verujemo zavisi i naš život ili, bolje rečeno, od Onoga u koga verujemo zavisi naš život.
Ovo je beseda Njegove Svetosti Patrijarha srpskog g. Porfirija održana 19. decembra ove godine na svetoj Liturgiji u crkvi Svetog Nikolaja u Rijeci.
U ime Oca i Sina i Svetog Duha. Braćo i sestre, čovek je biće vere. Nema tog čoveka koji u sebi nema seme vere i nema tog čoveka koji ne veruje. Uostalom, o tome da je čovek biće vere, pored našeg iskustva, iskustva Crkve, svedoči i moderna nauka koja tvrdi da je čovek homo religiosus, tj. da je čovek religijsko biće. To znači da čovek nije stvoren da bude sam, da bude pojedinačan. Mogli bismo čak reći da pojedinačan čovek, usamljen čovek, sam čovek nije živ, jer vera podrazumeva opštenje, podrazumeva zajednicu, podrazumeva drugog, podrazumeva poverenje u tog drugog i život u jedinstvu sa njim. Podrazumeva da moj život i tvoj život zavise od tog drugog.
Upravo zbog toga što je vera pečat koji nas čini da jesmo živi ljudi, od načina na koji verujemo zavisi i naš život ili, bolje reći, od Onoga u koga verujemo zavisi naš život. Prosto rečeno, kakva nam je vera, takav nam je i život. Mi, pravoslavni hrišćani, verujemo u nešto. Mi ne verujemo u nekog bezličnog boga, u neku silu koja je stvorila svet i upravlja svetom. Mi verujemo u Svetu Trojicu; u Oca i Sina i Svetog Duha. Verujemo u Jedinorodnog, u Ovaploćenog Sina Božjeg, u Isusa Hrista, koji je postao jedan od nas da bismo mi mogli biti ono što je i On. Dakle, verujemo u ličnog Boga koji nas je stvorio po svojoj slici i prilici. Stvorio nas je, dakle, da ne budemo sami. Stvorio nas je, ne da bismo došli u ovaj svet, prošli i pretvorili se u nebiće, nego nas je stvorio kao svoj instrument za večni život, s obzirom na to da verujemo u Isusa Hrista, u Njegovo Jevanđelje, u Njegove reči. Naš život pokazuje, projavljuje i potvrđuje tu i takvu našu veru. Drugim rečima, vera naša je uobličila ono što mi kao pravoslavni Srbi i hrišćani jesmo od Svetog Save pa do naših dana, a daće Bog da tako bude do kraja sveta i veka.
Jevanđelje Hristovo jeste zakon, jeste pravilo, jeste kriterijum koji je oblikovao ono što mi jesmo kao hrišćani. To konkretno u praksi znači da je reč Hristova za nas zakon kroz koji merimo sve i proveravamo da li je istinito. Jer, ako neko kaže da cilj opravdava sredstvo, mi ćemo, na primer, taj princip i to pravilo uzeti pred sebe i proveriti ga Jevanđeljem, u kojem stoji: „Ljubi bližnjeg svog kao samog sebe”. Naravno, pre toga, ljubi Gospoda svog čitavim svojim bićem. Tada ćemo videti da ovaj princip, koji kaže da cilj opravdava sredstvo, ne može da izdrži proveru, našeg hrišćanskog principa „Ljubi bližnjeg svog kao samog sebe“. Zašto? Zato što dobro jeste dobro samo onda kada se čini na ispravan i dobar način, na način koji nam opisuje Jevanđelje Hristovo, na način na koji nas upućuje reč Hristova. „Ljubi bližnjeg svog kao samog sebe“ ne znači da je bližnji naš samo onaj koji je pored nas, koji pripada samo našem narodu i veruje na isti način na koji mi verujemo, jer, već spomenusmo, da je Bog stvorio svakog od nas po slici i prilici svojoj i da je Sin Božji Hristos, Gospod naš, došao radi spasenja čitavog sveta i svakog čoveka. Svi ljudi su ikone Božje i deca Božja. Ako smo i mi dete Božje, sin Božji i kćer Božja, onda je i svaki čovek naš brat i svaka žena naša sestra, nezavisno od toga kako on ili ona nas vide ili posmatraju.
Ako mi hoćemo da budemo istinska deca Božja u zagrljaju Božjem, u Njegovom naručju, u Njegovoj radosti, lepoti, dobroti i istini, pozvani smo da da živimo na način na koji nas On poziva, a to, naravno, nije nimalo lako. To je krst, braćo i sestre! Nije jednostavno ako te neko popreko gleda ili ako ti uputi neku ružnu reč da mu se ti osmehuješ i da ga pomiluješ. Nije jednostavno, ali jedini put da mi budemo radosni, da budemo ispunjeni lepotom, da budemo istiniti jeste da ga zagrlimo. O tome na mnogo mesta govori Sveti apostol Pavle. O tome mnogo govore i reči koje smo čuli danas u Jevanđelju, a koje se nazivaju Blaženstva. Kada vas gone, kada vas preziru, kada ste milostivi, kada se žrtvujete i kada ste raspeti, onda ste blagosloveni, onda ste blaženi. Međutim, ne uvek i ne u svakom slučaju, nego samo ako je to u ime Hristovo, tj. ako je utemeljeno u veri u Hrista i ako je naš krst deo krsta Hristovog, jer u krstu Hristovom jeste sila pobede i sila Vaskrsenja. U Njemu, u Hristu, jeste pobeda, lepota i istina.
Dakle, danas kada slavimo Svetog Nikolaja Mirlikijskog Čudotvorca, mi slavimo svetitelja Božjeg, ali slavimo i njegovu vrlinu na koju hoćemo da se ugledamo i molimo se Bogu da je imamo i mi. Po svemu je bio svet, ali ono u čemu se isticao bila je istinska i prava vera. Bila mu je važna vera. On je jedan od episkopa iz IV veka koji je učestvovao na jednom velikom Saboru, skupu svih episkopa iz čitavog hrišćanskog sveta. Tamo su postojali neki koji nisu ispovedala Hrista u skladu sa verom apostola, u skladu sa verom Crkve, a Sveti Nikolaj nije bio, u ovom slučaju, kao neki drugi episkopi, nije mogao da se nosi verbalno sa ovim koji je pogrešno učio i nemajući drugo sredstvo, a hoteći da pokaže ovome koji nije imao veru apostolsku i veru Crkve da nije u pravu, Sveti Nikolaj mu je udario šamar. Naravno to nije bio šamar gneva, nije bio, ne daj Bože, šamar mržnje. To je bio šamar koji je pozivao na preumljenje i na pokajanje onoga koji je pogrešno učio. To je bio šamar ljubavi i molitve za onoga koji pogrešno učio. Dakle, onako kako verujemo tako ćemo i živeti. Mi pravoslavni hrišćani verujemo reči Hristovoj, verujemo Njegovom Jevanđelju, verujemo Njemu, verujemo da je svaki čovek naš bližnji. Zato smo i danas sabrani ovde. Neka da Bog da se uvek sabiramo u dobru, u vrlini, u međusobnom razumevanju, u razumevanju da smo jedni drugima potrebni, da ne možemo sami, da nismo potpuni bez drugog i bez bližnjeg, da uspostavljajući kroz Hrista na svetoj Liturgiji jedinstvo i zajednicu među sobom tu poruku jedinstva, zajednice, ljubavi i vere u Hrista širimo izvan sebe kako bismo sve ljude ovog sveta, a najpre one sa kojima živimo, videli kao svoju braću, kao ikone Božje, kao neophodnost bez koje mi ne postojimo.
Neka Gospod sve blagoslovi! Na mnogo godina!
Leave A Comment