SUŠTINA ŽIVOTA

Reč Crkve je uvek reč pravog, reč istinskog mira. Ako nije tako onda to nije reč Crkve, ma ko god je izgovarao i nazivao sebe Crkvom.

Beseda Njegove Svetosti Patrijarha srpskog g. Porfirija održana 22. decembra na svetoj Liturgiji u Sabornoj crkvi Svetog arhangela Mihaila u Beogradu.

reč crkve

Braćo i sestre, kada slušamo reč Jevanđelja, mi slušamo samog Gospoda, slušamo Njegovu reč, ona je za nas i uteha i pribežište i ohrabrenje i snaga, ali i blagoslov i, na kraju, iznad svega i pre svega, pravilo života. Ono što Gospod kaže, to je za nas zakon. Ono što Gospod hoće da činimo mi koji verujemo u Njega, treba da činimo kao izraz naše ljubavi prema Njemu i poslušanja prema Njemu, ali i kao istinski izraz našeg zdravog života, naše prirode. Tako i danas, čuli smo reč Jevanđelja koja nam opisuje jednog čoveka koji je bogat i koji po promislu Božjem i po svojim darovima i svom trudu stiče sve više i više. I budući da nema gde da sabere prihode od svoga rada i truda, on zida nove ambare, nove žitnice kako bi mogao da smesti ono što je rodilo i naravno, izražava svoj odnos prema Bogu, i prema bližnjem, ali i prema sebi, i veli: kada napunim ambare, onda ću kazati duši svojoj: Dušo, imaš mnoga dobra, za mnoge godine počivaj, jedi, pij i veseli se (Lk 12,19). Ali vidimo i epilog ove priče – onda kada se najmanje nadao da će otići iz ovoga života, da će doći smrt, on je otišao, u ovom slučaju otišao je čak i pre nego što je i počeo da kuša od plodova koje je imao u svojim žitnicama. Gospod i Njegovo Jevanđelje su realistični, oni ne ulepšavaju život, ne oslikavaju ga romantičnim bojama i u ovoj priči opisuje se ono što je svojstveno svakom čoveku, a to je da nezavisno od toga koliko se moli Bogu, koliko veruje, koliko živi u podvigu, svaki čovek vodi brigu i o svojim materijalnim dobrima i ima potrebu da obezbedi ono što mu je potrebno za život.

Međutim, iz ove priče vidi se jasno da postoji razlika između onoga što nam je potrebno za život i onoga što bismo mi hteli da imamo. Što je veći raspon između te dve tačke, utoliko čovek postaje sve usamljeniji i utoliko sve manje računa vodi o svojim duhovnim potrebama, utoliko sve manje primećuje druge oko sebe, a drugi ne samo da su mu strani ili protivnici, tu oni za njega uopšte ni ne postoje. Ono što je suština života, to je da čovek ima dve važne tačke u svom postojanju: rođenje ili dolazak na ovaj svet i odlazak iz ovoga sveta. Šta će biti između te dve tačke ne zavisi toliko od ove prve tačke, od toga kako smo došli na ovaj svet, nego više zavisi od toga kakav je naš odnos prema kraju. Samo onaj koji neprestano ima to u svome umu, u svome srcu, u svojoj duši kraj, može učiniti da njegov život postane odgovarajući. Ukoliko neko ima, stiče, radi, gradi i ima princip uživanja i tom uživanju nema kraja, taj je promašio. Zato je jedna od najvećih vrlina koja krasi iskustvo našeg crkvenog predanja vrlina sećanja na smrt – ne sećanje koje pomračuje naš život i koje parališe našu kreativnost, nego sećanje koje u nama budi i odražava neprestanu borbenu gotovost, brigu o svakoj strani našeg života, brigu o tome šta Bog hoće od nas i brigu o našim bližnjima. Jer u ovoj priči očigledno je da je ovaj čovek bio talentovan, bio je vredan, i Jevanđelje to ne kritikuje, Gospod to ne kritikuje, ali kaže da pored pameti, pored talenta, pored truda, da su i vreme i uslovi u kojima je ovaj radio bili pogodni, bila je dobra godina, pa kada se sve to udružilo, bili su i bogati plodovi. Dakle, ne kritikuje Gospod činjenicu da se ovaj trudio i radio, ali pokazuje da ne zavisi sve samo od toga, nego i od volje Božje, od promisla Božjeg i kritikuje to što je ovaj čovek mislio samo na sebe i nije čak deo svog suviška podelio sa svojom braćom i sestrama i naročito to što je mislio da sve zavisi od njega i da to može trajati koliko on hoće.

Dakle, sećanje na smrt je vrlina, sećanje na naš odlazak iz ovoga sveta, ono što zovemo smrću, jeste potstrek, budilnik i čak naš najbolji savetnik. Kad god ne znamo šta nam valja činiti, kad god smo u dilemi, kad se pitamo da li je nešto ispravno ili nije, imamo najboljeg mogućeg savetnika, a to je smrt. Posavetujemo se s njom, setimo se da postoji trenutak, a ne znamo kada je to, da ćemo otići pred lice Božje i da će nas onda Gospod pitati ne šta je nama neko činio, nego šta smo mi činili nekome, drugome, bližnjima. I evo, u ove božićne dane posta, kada se spremamo za jedan od dva naša najveća praznika – Rođenje Hristovo, važno je da imamo ovu priču i da se sećamo smrti kao savetnika, kao prijatelja našeg, jer ona nas budi iz svakog košmara i svakog sna.

Naročito je važno da se sećamo ove priče idući u susret prazniku rođenja Hristovog, prazniku mira, zato što na našu veliku žalost, već duže vreme smo kao narod zahvaćeni raznim nemirima, naročito u poslednje dane kada smo suočeni sa nemirom koji je posledica velike tragedije u Novom Sadu. Kao verni narod, razumljivo je, najpre se molimo za sve žrtve kao i za njihove bližnje. Molimo se pojedinačno i saborno, kao što se molimo za čitav svet, za mir u celom svetu, a kao ljudi podrazumeva se da očekujemo da svi vinovnici nesreće odgovaraju adekvatno pred zakonom. Istovremeno, naša Crkva, svi mi sa dubokom zabrinutošću pratimo sve što se dešava u našem narodu, u našem društvu, pratimo rastuću atmosferu konfrontacije i antagonizma uz svakodnevne incidente koji, bojimo se, a ne daj Bože, mogu se toliko proširiti da može da bude zaista i velikog broja žrtava.

Rastuće podele objektivno ugrožavaju dostojanstvo i slobodu ljudske ličnosti kao i jedinstvo našeg naroda. To su središnje vrednosti hrišćanskog shvatanja temelja sabornosti. Žao nam je što mnogi to ne razumeju, a neki možda i ne žele da razumeju prirodu Crkve, njenu misiju, njeno poslanje koje nam se i u ove predbožićne praznike otkriva isključivo i samo kao mirotvorstvo. Reč Crkve je uvek reč pravog, reč istinskog mira. Ako nije tako onda to nije reč Crkve, ma ko god je izgovarao i nazivao sebe Crkvom. Naš narod vekovima prolazeći kroz razne teškoće, u svom opstajanju i istorijskom uzrastanju dobro zna da Crkva uvek pouzdano i neodstupno stoji uz vaskoliki svoj narod, uz ceo narod. Crkva je saborna, što znači da vodi brigu o celini naroda, o svima, zato se nikada Crkva ne poistovećuje, ne može se poistovetiti samo sa jednim delom. Ona ne pravi razlike, nema selekcije i ako nije tako, onda to nije Crkva. Crkva je pribežište i utočište za sve – ona nikoga ne isključuje, razume potrebe svih. Kao što razume radost i uspeh i bol, Crkva sve teši, sve leči, leči rane duša, za sve je otvorena. Crkva zbližava i premošćuje razlike, otupljuje oštrice, svedoči da smo svi jedni drugima potrebni, da smo pozvani da čuvamo jedni druge, da brinemo jedni o drugima. Jednom rečju, Crkva je Crkva kada ispunjava Hristovu reč: Da svi jedno budu (Jn 17,21).

Najbolji mogući primer, paradigma, kako kažu i naprosto arhetip u našem narodu jeste slika, iskustvo Svetog Save, iskustvo koje je i naše iskustvo, kada miri svoju zavađenu braću. Sveti Sava u toj prilici nije arbitar, dakle ni Crkva nije pozvana da bude arbitar, ona treba da bude miritelj. Sveti Sava, pristupajući dvojici svoje braće, nije bio sudija, nego pomiritelj. On se molio za braću i učinio sve što je do njega da se braća pomire ali se braća nisu magijski pomirila, delovanje Svetog Save nije bilo magijsko – on nije učinio neki hokus-pokus i u istom trenutku zavađena braća se izmiriše, ne, nego je bilo neophodno, bilo je potrebno da i svaki brat istupi iz sebe, da krene u susret onom drugom u meri u kojoj on to može, u meri u kojoj njegova pozicija zahteva. Na kraju, to je mera koja je potrebna jer sve ostalo čini Bog, ali je potrebna vera, vera Svetog Save, potrebna je vera Crkve da bi onda vera Svetog Save i molitva Svetog Save mogla da ima ploda.

Stoga, u uzburkanoj i nemirnoj atmosferi u kojoj se nalazi naš narod, možemo reći i država, Crkva se moli za sve učesnike u društvenim zbivanjima, da ispole pravu, istinsku, hrišćansku, mirotvoračku, pravoslavnu odgovornost, da ispole iskreno uvažavanje svih mišljenja, posebno onog drugačijeg, nikad ne gubeći iz vida opšte dobro, zajedničko dobro iznad kojeg ne bi smelo biti nijedno uže, političko, društveno ili sebično, grupno, interesno. Molimo se, imajući u vidu poruku današnjeg Jevanđelja u ove dane božićnog posta, za to da se u umove i srca ljudi povrati razboritost, smirenost i ljubav, a da se suprotnosti i razlike koje u svakom društvu postoje, dešavaju kroz otvoren, iskren, bratoljubivi i odgovoran, demokratski i građanski dijalog i razgovor. Neka bi Bog dao da se uvek sećamo ne samo svog rođenja i da se brinemo o svom životu i blagoslovenog sećanja na smrt, kako bismo mogli na pravi način da slušajući razumemo poruku i reč Jevanđelja, da bi onda Gospod Isus Hristos bio naš Bog koga slavimo ovde i sada i u vekove vekova. Amin.