Verner Hercog: Zvezde, more

ZVEZDE, MORE

More je bilo mirno poput ogledala, bez ijednog talasa, voda kao ulje, a povrh svega neka strahovita tišina.

Oko podneva stao je plač žena. Bilo je i leleka i čupanja kose. Kada su otišle, priđoh bliže. Nisko kameno zdanje pokraj groblja, u mestu Sfakija na južnoj obali Krita, koje čini svega nekoliko kuća razasutih po strmim stenama.

Imao sam šesnaest godina. Na majušnoj kapelici nije bilo vrata. Unutra u polutami video sam dva mrtvaca, jedan do drugog, toliko blizu da su se dodirivali. Dvojica muškaraca. Kasnije sam saznao da su se prethodne noći međusobno poubijali; u ovom zabačenom, arhaičnom kraju još je bilo krvne osvete.

Pamtim samo lik mrtvaca koji je ležao zdesna. Bio je plavkast kao jorgovan, ponegde i žut. U nozdrvama su mu bila dva poveća smotuljka vune, natopljena starom krvlju. Pogođen je sačmom u grudi.

Kada je pala noć, isplovio sam na pučinu. Nekoliko noći sam radio na ribarskom brodu; moralo je to biti negde oko mladog meseca, u ono malo noći bez mesečine. Brod je vukao šest čamaca, zvanih lampade, put otvorenog mora, sa po jednim čovekom u njima. Tu bi nas na potezu od jednog kilometra otkačili i ostavili svakog za sebe.

More je bilo mirno poput ogledala, bez ijednog talasa, voda kao ulje, a povrh svega neka strahovita tišina. Svaki čamac je imao veliku karbidnu lampu, čiji se sjaj probijao do morskih dubina. Svetlo je privlačilo ribe i naročito lignje. Lovili smo ih pomoću neobične tehnike. Na kraj strune bismo privezali svetao komad voštanog papira, otprilike nalik cigareti oblikom i veličinom. To bi namamilo lignje, prionule bi pijavkama za lažni plen.

Da bi mogle bolje da se uhvate, na kraju svetlećeg mamca bio je pričvršćen venac sa žičanim čekinjama. Moralo se tačno znati koliko je mamac duboko u vodi, jer čim bi osetile da ih izvlače na površinu, lignje bi istog trena puštale plen i bacale se nazad u more. Poslednji aršin strune morao se povući takvom brzinom da lignja u jednom zamahu završi u čamcu.

Prvi sati noći prolazili su u nepomičnom čekanju, dok u neko doba veštačka mesečina lampe ne počne da deluje. Nada mnom se pružao nebeski svod, zvezde nadohvat ruke, sve me je nežno ljuljuškalo u kolevci beskraja. A dole sam, osvetljene karbidnom lampom, video dubine okeana, kao da se stapaju u jednu sferu sa svodom. Umesto zvezda, na sve strane su svetlucale ribice srebrnog odsjaja.

Okružen bezmernim svemirom, odozgo, odozdo, odasvud, u kom se gubio svaki zvuk, našao sam se najednom u neviđenom čudu. Bio sam uveren da sam u ovom trenutku i na ovom mestu znao sve. Sudbina mi se pokazala. Znao sam i da nakon takve noći za mene teško da ima starenja. Bio sam potpuno siguran da neću dočekati osamnaestu godinu života, jer mi, obasjanom tolikom milošću, vreme nikada više neće proticati na uobičajeni način.