Zašto je Godzila najmračniji „film sa čudovištem“

JAPANSKA ZVERKA

Značajan film Išira Honde „Godzila“ iz 1954. godine nastao je iz nacionalne tragedije Japana. Bila je to sumorna poruka za čovečanstvo koja je nadrasla kinematografski spektakl.

Za neke je Godzila superheroj sa ružičastim perajem koji se udružuje sa King Kongom koji vitla sekirom u ovogodišnjem Godzila protiv Konga: Novo carstvo.

Drugi je se možda sećaju kao nežnog anđela čuvara sa laserskim zracima iz očiju i slatkim nećakom po imenu Godzuki iz serijala crtanih filmova Hane i Barbere iz sedamdesetih.

Ali je njen život započeo kao vrlo drugačija zverka.

Kad se Godzila prvi put izdigla iz uzavrelog okeana 1954. godine, bila je nemilosrdno otelotvorenje nuklearnog razaranja u japanskom filmu koji je još uvek, 70 godina kasnije, najmračniji i najturobniji film sa čudovištem svih vremena.

Da bi obeležio godišnjicu, Aleks Dejvidson je priredio sezonsku selekciju kaidžu filmova (japanski filmovi o džinovskim čudovištima) u centru Barbikan u Londonu početkom godine.

„Prvi koji sam pogledao bio je Ebirah, užas iz dubina, iz 1966. godine, u kom se Godzila bori protiv ogromnog škampa”, kaže Dejvidson za BBC.

„Apsolutno sam ga obožavao – ali verzija koju sam gledao na Kanalu 4 devedesetih imala je stravičnu englesku sinhronizaciju, a Godzila je predstavljena kao prilično dobroćudno, već postojeće stvorenje. Mnogo je zabavan filma, ali nije nužno najozbiljniji na svetu. Naredne godine je Kanal 4 je prikazao prvu Godzilu u originalnom japanskom izdanju i bio je veliki šok videti film koji je toliko veličanstven, sablastan i mračan.”

Prema kaidžu predanju, Godzila je praistorijsko čudovište, ali većina obožavalaca će se složiti da je ona rođena u avgustu 1945. godine, kad su američke atomske bombe detonirale iznad japanskih gradova Hirošima i Nagasaki, ubivši više od 150.000 ljudi.

„Ne smemo zaboraviti da je Japan jedina zemlja na Zemlji koja je bila direktno pogođena atomskim bombardovanjem“, kaže za BBC Stiven Slos, vodeći učenjak kaidžua.

„Zbog toga je, imajući u vidu čim se bavi, Godzila film koji je samo Japan mogao da snimi.“

Bombe su „ostavile velikog, velikog traga na japansku nacionalnu psihu“, dodaje Slos – ali ljudi iz Hirošime i Nagasakija nisu bili poslednji japanski građani koje je ubila atomska eksplozija.

U martu 1954. godine, ribarski brodić lovaca na tunjevinu po imenu Daigo Fukurju Maru, iliti Srećni zmaj pet, bio je kontaminiran radioaktivnim otpadom iz američke termonuklearne probe na Bikini Atolu u Pacifičkom okeanu.

Radio vezista posade umro je od radijacijske bolesti, a japanska vlada je otkrila da se širom zemlje prodaje ozračena tunjevina.

Doktor Džefri Engls, profesor Univerziteta u Zapadnom Mičigenu, razgovarao je o ovom pitanju na seminaru koji je organizovao Barbikan i Japanska fondacija u Londonu.

„Postalo je izričito jasno japanskom građanstvu da će se, maltene šta god da urade, radijacija stvorena od sila izvan Japana vratiti i pohoditi ih.”

Tomojuki Tanaka, producent iz studija Toho, bio je taj kome se javila ideja da pomeša ovaj užas iz stvarnog sveta sa predimenzioniranim čudovištem, inspirisan sa dva skorašnja bioskopska hita.

King Kong (1933) je ponovo bio pušten u bioskope 1952. godine, a novi film o podivljalom dinosaurusu u savremenom Njujorku, Čudovište iz dubine, izašao je 1953. godine.

Tanaka je angažovao produktivnog naučnofantastičnog romanopisca Šigerua Kajamu da napiše tritment za takozvani „Projekat G“.

„On ga je zamislio kao anti-nuklearni projekat“, kaže doktor Engls, koji je preveo Kajaminu novelizaciju ove priče na engleski.

Ostatak ekipe shvatio je snimanje jednako ozbiljno, a među njima i Iširo Honda, njegov režiser, i koscenarista Eidži Cuburaja, koji je bio zadužen za dizajn i vizuelne efekte.

Skoro neverovatno, ali Godzila je bila u bioskopima samo osam meseci nakon incidenta sa Srećnim zmajem pet – a da bi bili sigurni da će film imati veću težinu od običnog filma sa čudovištem, otvara ga scena koja rekonstruiše taj traumatični događaj.

Nastanak čudovišta

Prema predanju, Godzila (iliti Godžira, da upotrebimo fonetski tačnije japanski termin) je dinosaurus nalik tiranosaurusu, pripadnik vrste koja je ostala skrivena u okeanu poslednjih nekoliko milenijuma – najveći deo tog vremena, u svakom slučaju.

„Kad ne može da nađe ribu u moru, izađe na kopno da se hrani ljudima“, kaže seoski starešina na ostrvu na kojem ponekad može da se vidi.

Ali sada su je uznemirile probe atomske bombe koje su je mutirale u skoro neuništivog Levijatana i podarili joj „radioaktivni dah“.

Razumljivo, one su mu takođe podarile lošu narav.

Godzila uskoro kreće da ruši Toko, obarajući zgrade zamahom repa i paleći čitav grad.

Filmadžije su želele da imitiraju izvanrednu stop-moušn animaciju koju je Vilis H. O’Brajen napravio za King Konga, ali Cuburaja nije imao ni vremena ni neophodan budžet, i otud Godzilu igra Haruo Nakadžima u gumenom kostimu sa zdepastim nogama i lelujavim leđnima perajima.

On ruši minijaturnu maketu grada i ima samo nekoliko inserata animacije i lutkarskih sekvenci, ali scene čudovišta dok gazi po japanskoj prestonici i dalje su zapanjujuće efektne – i mnogo neprijatnije od ekvivalentnih njujorških cena u King Kongu.

Honda je držan kao ratni zarobljenik u Kini 1945. godine i video je ruševine Hirošime iz prve ruke na putu do kuće.

Bio je čvrsto rešen da rekonstruiše apokaliptičnu i naknadnu zadimljenu pustoš koje se toliko Japanaca sećalo iz 1945. godine, ne samo u Hirošimi i Nagasakiju, već i u Tokiju, koji su američki bombarderski napadi sravnili sa zemljom.

„Mnogi ljudi koji su išli u bioskop da pogledaju Godzilu kao odrasli zaplakali su dok su je gledali“, kaže doktor Engls.

„Film je omogućivao ljudima povezivanje i ponovno proživljavanje starih trauma koje su još uvek bile prisutne od Drugog svetskog rata.“

Ključni faktor je pažnja koju film posvećuje nevinim žrtvama čudovišta.

U sekvenci koja je najviše uznemirila gledaoce majka grli decu dok se skrivaju na ulici.

„Videćete oca uskoro“, kaže ona. „Pridružićemo mu se na nebu.“

Ubrzo posle toga nastupa dokumentaristički realistički naturalizam sumornih scena prenatrpanih bolnica, sa hodnicima punim nosila, krvavih leševa i uplakanih novorođenčadi.

Doktor drži Gajgerov brojač uz jednu devojčicu i vrti glavom dok uređaj počinje da krči: nema nade.

„Prvi film je veoma, veoma poseban”, kaže Slos.

„Možete da ga uporedite sa Čudovištem iz dubina, zato što oba imaju izuzetno radioaktivno, praistorijsko reptilijansko čudovište, oba su crno-bela, i snimljena su u razmeri 4:3. Ali oni su slični samo na prvi pogled.

„Čudovište iz dubina je snimljeno za publiku subotnjeg matinea – za decu i tinejdžere. To nije ni tužan ni tragičan film.

„Ali duge scene patnje u Godzili su srceparajuće.”

Film ima i drugih dubina koje nedostaju većini drugih filmova sa čudovištima.

Jedan od njegovih glavnih likova je doktor Jamane (Takaši Šimura, glumac iz takvih Kurosavinih klasika kao što su Rašomon i Sedam samuraja), paleontolog prikazan kao sedi u mraku, poražen mogućnošću da jedna takva „biofizička jedinka“ bude ubijena umesto proučavana.

Još jedan lik je odmetnuti naučnik sa povezom preko oka doktor Serizava (Akihiko Hirata), koji je sintetizovao supstancu nazvanu „razarač kiseonika“, koja može da svede morske životinje na kosture u roku od nekoliko sekundi kad se ubaci u vodu.

Serizava zna da bi to moglo da radi na Godzili, ali se boji da ako se vlada dokopa formule, supstanca bi mogla da bude pretvorena u oružje i da donese još veću štetu.

Pirova pobeda

Godzila, dakle, nije samo spektakularni blokbaster – mada je svakako i to – već metafora o strašnoj dilemi: da li smemo sebi da dozvolimo da stvaramo sve moćnije i moćnije oružje, znajući da će ova eskalacija dovesti do sve većeg broja žrtava?

Na kraju, Serizavu ubede da upotrebi razarač kiseonika, ali on unapred spaljuje sve svoje beleške i izvršava samoubistvo nakon toga dok se u pozadini čuje tužna muzika.

„Nismo pozvani da kažemo: ‘Hura, ovo je sad spas za sve’“, kaže Dejvidson.

„Razarač kiseonika je manje zlo od Godzile, ali je i dalje poslednje pribežište.“

Filmadžije ubacuju i malo gorke ironije, dok novinar likuje nad „velikom pobedom za doktora Serizavu“.

Ali imajući u vidu da se zasniva na sumornom žrtvovanju, poraz Godzile je daleko od one vrste pobede kakvu možete da vidite u holivudskom filmu.

„To uopšte nije ni pobeda“, kaže Slos.

„Oseća se stalna pretnja otvorene Pandorine kutije. Na neki način, kraj Godzile je sličan kraju Openhajmera Kristofera Nolana, kad Openhajmer kaže Ajnštajnu: ‘Brinuli smo se da ćemo pokrenuti lančanu reakciju koja će uništiti čitav svet… A verujem da i jesmo.’ Poruka je da se trka u naoružanju nikad ne završava, uvek će postojati veća pretnja iza ćoška, uvek se suočavamo sa vlastitim uništenjem, i biće izazvano od nas samih.”

Doktor Jamane izriče ovo upozorenje u poslednjim rečima filma: „Ne verujem da je to bila jedina Godzila. Ako budu nastavili da eksperimentišu sa smrtonosnim oružjem, mogla bi da se pojavi nova Godzila, negde drugde u svetu.”

Jedan od brojnih nastavaka i spinofova, Godzila minus jedan iz 2023. godine, stigao je po tonu originalu iz 1954. godine

I zaista, nastavak se pojavio samo pet meseci kasnije, a oni su od tada nastavili redovno da pristižu: do sada je bilo 33 japanska filma o Godzili, i iako slobodno može da se kaže da nijedan od njih nije veličanstven kao original iz 1954. godine, i Slos i Dejvidson ističu da vredi pogledati svaki od njih zbog njih samih.

„Serijal postaje mnogo znalačkiji i razigraniji“, kaže Dejvidson, „ali su filmovi veoma inventivni. Čak i slabiji filmovi, čak i ako imaju, na primer, ogromne bubašvabe koje tumaraju unaokolo, i sve izgleda apsurdno, makar su dovoljno zanimljivi, različiti i hrabro rizikuju.”

Slos veruje da japanski serijal o Godzili „jedna od tonalno gledano najbogatijih franšiza u istoriji popularne kinematografije“, dok je Godzila sama „veoma alegorijski fluidan lik“, stvoren kao komentar o nuklearnom oružju, ali je postao simbol „otpora zagađenju, klimatskim promenama, nesputanom konzumerizmu i kapitalizmu”, i mnogo toga još.

Teško je reći šta Godzila treba da predstavlja u skorašnjim holivudskim blokbasterima, ali njene najnovije japanske inkarnacije Šin Godzila (2016) i Godzila minus jedan (2023) – koji je osvojio Oskara za specijalne efekte – najviše su se približile po tonu originalu.

Ili je možda, kao što sugeriše Slos, Openhajmer prvi film koji je po duhu njegov istinski nastavak.

Kad Godzila pohara Tokio, gledaoci bi mogli da se prisete Openhajmerovog citiranja hinduističkog spisa Bagavad Gite.

„Sada postadoh Smrt, razarač svetova.”

Izvor: BBC na srpskom