Ždral

Po dugom ti vratu razvuklo se vreme
koje kao maglu kidaš oštrim kljunom,
ali ti ga nosiš kao svako breme,
čudni kralju sunca sa krvavom krunom.

Preko svakog brega, jezera i vrta
letiš i prkosiš kiši i maglama.
Letiš bez kajanja, bola i osvrta,
jači od hladnoće i sunčevog plama.

Zaboravljen od tla i svih divljih trava,
pleteš kosom neba pesmu i povike.
Tebi smrt i život, tebi san i java,
tebi tren i večnost nemaju razlike.

Ne slušaš ni vetar kada ti zamera
što si divalj i što činiš šta god hoćeš.
Podrugljivoj sudbi čupaš repna pera
i pobedonosno tad joj se kikoćeš.
Zavidne poglede vrabaca i svraka,
oči žedne sjaja, iz rupa, grmova,
ne vidiš dok vitlaš svetlom oko mraka
i zvezdanim sjajem oko crnih snova.
A pod maskom tamnom tvoja patnja traje,
jer znaš da te skoro niko ne poznaje,
a svi neizmerno žele tvoju sreću.

Svi bi hteli krilom da prelome val
i svi dobro znaju: Samo ti si ždral,
jer vekove tvoje meri sunčev sat
čije se kazaljke neprimetno kreću.
Ne znaju da nisi kao druge ptice,
jer ti nikad nisu osmotrili lice.
Bele suze večno teku ti niz vrat.