Jezero senki

Labudovi su sleteli sinoć na jezero
među jata belih lokvanja,
mesec se spustio nisko na grane bora,
učinilo mi se da sanjam.

Igrale su se po vodi belouške,
izvirivale su čaplje iz ševara,
pregledali su tuđe prazne vrške
vodeni pacovi duge njuške,
činilo mi se da sanjam,
da je sve opsena i prevara.

Zaplovio je jezerom stari čamac
po vodi je ostavljao zvezdani trag,
krivudao je vešto ko lukav mamac
ko da njim krmani nevidljiv vrag.
Srebrni jednorog nebom je prošao
nebeski svod se zvezdama osuo,
a ponoćni čas kad je došao
mesec je srebrni prah prosuo
po jezeru iz svoje vreće,
probudio je svo lokvanj – cveće.

Zašumeo je šaš i suva trska,
divlje ruže paprat i zvončića niske,
vetar je probudio svice,
nečujno su pored labudova sletele
crne morke i bele liske
šapućući kako oluja se sprema.
Jezero je šumelo svoju pesmu,
uspavanku za nekog svog dragog,
nekog koga odavno nema…