BESEDA NA JOVANJDAN

Krštenje Hristovo, kroz koje postajemo članovi Crkve, poziva nas na samosvest, na podvig, trud i buđenje.

Beseda Njegovog Preosveštenstva Episkopa pariskog i zapadnoevropskog g. Justina održana na Jovanjdan, 20. januara 2025. godine, na svetoj Liturgiji u beogradskoj Sabornoj crkvi povodom krsne slave Njegove Svetosti Patrijarha srpskog g. Porfirija.

hristovo buđenje

Videh Duha Svetoga, gde silazi na Njega i ostade na Njemu (Jn 1, 32), svedoči Sveti Jovan, draga braćo i sestre, i ispoveda svoju veru da je Onaj kojeg je krstio na reci Jordanu zaista obećani Mesija, Sin Božji, Isus Hristos, Spasitelj sveta. Međutim, na drugom mestu taj isti Jovan koji učestvuje u tako veličanstvenom događaju kao što je Bogojavljenje, kada se Bog otkriva svetu, u tamnici bivajući, u samoći, u ljudskoj agoniji, svojstvenoj svima nama, koleba se, pa šalje svoje učenike da pitaju Hrista da li je On zaista obećani Mesija ili drugog da čekaju. A Hristos šalje odgovor svom rođaku i preteči Jovanu, rekavši: Idite i recite Jovanu što videste i čuste: gluhi čuju, slepi gledaju, hromi hode, gubavi se čiste, siromašnima se propoveda Jevađelje (Lk 7, 22).

Svakom od nas, draga braćo i sestre, svojstveno je da se u svome životu kolebamo, da sumnjamo i da se pitamo. Nije nimalo lako verovati. Vera nije za slabiće i kukavice. Vera je za hrabre, odlučne, posvećene, ljude koji se bore sa samim sobom, koji se bore sa svim iskušenjima u sebi i oko sebe, znajući da je tako nešto svojstveno svima nama, pa čak i takvim velikim ugodnicima Božjim kakav je bio Sveti Jovan, koji je krštavao krštenjem za pokajanje. A Onaj koji je za njim dolazio, Gospod Isus Hristos, i kome on nije bio dostojan da odreši remena na obući njegovoj, krštavao je ognjem i Duhom Svetim, krštavao je za oproštaj grehova. Vidite li tu tananu razliku između krštenja Jovanovog i krštenja Hristovog? Krštenje Hristovo je ono koje nas odvaja od zemlje, ono koje nas poziva da se mi rodimo kao mi. Biološko rođenje je, u neku ruku, rođenje na koje nas niko nije pitao da li želimo ili ne želimo da se rodimo. Međutim, krštenje Hristovo, kroz koje postajemo članovi Crkve, udovi tela Hristovog i potencijalni stranovnici Nebeskih naselja, poziva nas na samosvest, poziva nas na podvig, poziva nas na trud, poziva nas na buđenje, jer mi smo često uspavani i često čekamo da nešto padne sa neba bez da mi ulažemo bilo kakav trud ili napor.

Drugo što je veoma, meni bar, interesantno u ovoj divnoj i inspirativnoj ličnosti Svetog Jovana Krstitelja jesu reči Spasiteljeve, kada su ga optuživali Jevreji, a On im kaže: Dođe Jovan koji niti jede niti pije, a vi kažete đavo je u njemu. A dođe Hristos koji i jede i pije, a vi govorite: Gle čoveka izjelice i vinopije, druga grešnicima i carincima (Mt 11, 18-19). I zaista Jovan je bio veliki podvižnik, živeo je u judejskoj pustinji, hranio se najoskudnije, živeo zaista veoma strogo. Međutim, čak ni to mu nije bilo dovoljno, niti je to bila garancija da će kao takav veliki asketa poznati Hrista. U tome jeste, rekao bih, razlika između Jovana i Hrista, između starog i novog čoveka, između Starog i Novog Zaveta, što nas Hristos, koji je došao da bude svima sve, poziva da otvorimo srca svoja i da stupimo na jedan viši stupanj duhovnog života koji se ne temelji i samo i isključivo na askezi i borbi sa untrašnjim svojim strastima i problemima, nego nas otvara i poziva da se povežemo sa drugim čovekom nitima neraskidivim Njegovog Jevanđelja, a te niti jesu ljubav.

Ako ljubavi nemamo ništa nam ne koristi, draga braćo i sestre, kao što kaže Sveti apostol Pavle u Poslanici Korinćanima, u 13. glavi, u čuvenoj Himni ljubavi: Ako damo i telo svoje da se sažeže i znamo sva znanja, prorokujemo, a ljubavi nemamo, ništa nam ne koristi (1Kor 13, 3). I zaista, to je poruka današnjeg praznika i današnjeg velikog ugodnika Božjeg, da istupimo iz sebe i da pokajavši se poverujemo da su nam gresi oprošteni. Jer često je to naš problem i često nas to sputava da poletimo i da zaista osetimo istinsku ljubav Božju, da osetimo ljubav prema sebi i da osetimo ljubav prema bližnjim; jer, ne zaboravite, dve glavne i najveće zapovesti kažu: Ljubi Gospoda Boga svoga svim bićem svojim i bližnjega svoga kao samoga sebe (Mt 22, 37-39). Zaboravljavamo ovu završnicu druge zapovesti: Ljubi bližnjega svoga kao samoga sebe. Da bi mogao drugoga da zavoliš, moraš sebe pre svega da prihvatiš i zavoliš i da se pomiriš sa sobom, pa ćeš onda biti u stanju da – kada sebe razumeš i prihvataš sebe takvog kakav jesi – razumeš, oprostiš i prihvatiš bližnjeg svog, koji je takođe nesavršen kao što smo i mi sami.

I upravo to osećanje, najuzvišenije, najjevanđelskije, najbliže Bogu i Hristu, pobudilo je i nas danas da se okupimo ovde na ovaj divni praznik Svetog Preteče, Krstitelja i Proroka Gospodnjeg Jovana koji naš duhovni otac, arhipastir i prvojerarh naše Svete Crke proslavlja kao svoje krsno ime. I zaista ispunjeni ogromnom ljubavlju, čašću što smo danas deo ovog sabora, sinovskom odanošću i neprestanom molitvom za njega, mi vapijemo ka Svetom Preteči da našeg Svetejšeg Patrijarha utvrdi u ljubavi koju on tako autentično i nesebično deli i svedoči tamo gde je najsigurnije, a to je krst. I kada pitaju gde je Patrijarh – eno ga, na krstu je. Tamo je najsigurniji, jer on tog Hrista, raspetog i vaskrslog, svedoči celim svojim bićem. I mi mu želimo i pomoći ćemo mu i molitvom i na svaki drugi način da na tom krstu ostane i doživi svoje vaskrsenje sada i uvek u vekove vekova. Amin.