Nedosanjana želja

Živiš u meni,
moje najmilije otkrovenje,
ni sam ne znaš koliko si mi potreban.
Šetaš hodnicima mog razuma,
hodnicima mog bića,
odzvanjaju ti stope već predugo,
godinama,
znam ih napamet
po njima te i pamtim.

Živiš u meni kao nedostižan san,
kao jesenja tuga septembarska,
kao želja nedosanjana.
Tražiću te ceo život
u plavim očima nezaboravka
rasutog po polju dok grlim zoru u pozdravu.
I tada ću te želeti.

Kada studeno rano jutro pusti krake
na hladnu rosu po travi,
tiho ću želeti da te zateknem kraj sebe
kako bezbrižno sanjaš.
Tražim te u dečijem smehu i malim koracima
sitnim i nesigurnim,
u svim radostima majušnim i tričavim.
Nisam mogla ostati nedodirnuta
tvojom lepotom, kada te videh,
to veče kada je najlepša zvezda na nebu
pozdravljala naš susret.

Ostaviše dubokog traga za ceo život u meni
te oči boje plavih obala.
Mnoge sam ti pesme pevala,
mnoge sam pisala,
u njima živi svaki miris tvoje kože
koji me još uvek katkad iz sna budi.
Tu u pesmama gde obale se ljube sa morem,
gde se ptice vole u rano proleće,
skrivam tvoje ime od očiju sveta,
a ipak se kroz reči mojih pesama smešiš.

Ostala sam oslepljena za sve što je na svetu lepo,
a da nisi ti.
Nosiš me u sebi, znam,
kao breme, kao ljubav, kao patnju i želju,
kao blesak nade, toplo proleće i senke.
Tako i ti zauvek živiš u meni.