„Budite kao deca“ – šta znače ove reči iz jevanđelja?

ŠTA JE HRIST CENIO U MALIŠANIMA

Zar Gospod govori: „Budite kao deca“ – neiskusni, nerazvijeni, bespomoćni? Intuitivno shvatamo šta On ima u vidu.

Gospod u Jevanđelju više puta poziva svakog čoveka da se ugleda na dete. Budite „kao deca“ (Mt. 18, 3), „jer je takvih Carstvo Božije“ (Mk. 10, 14).

Svaki čovek raste, razvija se, postaje odrastao. To nije samo realnost našeg vremena. Čak pre grehopada čovek je bio pozvan da uzrasta u ljubavi Božijoj, da razvija svoje sposobnosti. Tako je spoznavao tvorevinu Božiju, nadevao imena životinjama (vidi: Post. 2, 20). Po mišljenju Svetog Vasilija Velikog, drvo poznanja dobra i zla „bilo je dato radi toga što je bila potrebna zapovest našoj poslušnosti“. To jest i u raju se čovek vaspitavao, razvijao. Tako smo i mi, odrasli, pozvani da postanemo bolji, da uzrastamo fizički i duhovno. Dužni smo da ovladamo svojim sposobnostima i razvijamo darove Božije. Zar uprkos tome Gospod govori: „Budite kao deca“ – neiskusni, nerazvijeni, bespomoćni? Intuitivno shvatamo šta On ima u vidu. Svaki, videći dete, oseća šta smo izgubili odrastajući, u čemu su deca stvarno bolja od nas. Hajde da se postaramo da malo razumemo ono šta je Hristos tako cenio u deci.

U ranom uzrastu deca još čuvaju zadivljujuću celovitost uma, srca i volje. Tuđa su im takva svojstva odraslog čoveka, kakva su dvoličnost, lukavstvo i licemerje. Harmonija u duši deteta dopušta da vidi i harmoniju oko sebe. Ispada da to i jeste izvorno Carstvo Božije, koje se nalazi „unutar nas“ (Lk. 17, 21). Deci je svojstvena prostota, neposrednost, naročita realističnost duše. Svet fantazije i svet realnosti najčešće nemaju jasne granice. Osvajajući okolni svet, ona odmah stvaraju nešto novo, prihvataju svoju fantaziju ništa manje nego okolni svet. To se tiče i vremena. Prisetite se koliko dugo dete usvaja naše uobičajene vremenske kategorije. Ono već dobro govori, mnogo zna i shvata, ali, na primer, „juče“ i „pre godinu dana“ za njega su jedno te isto, prošlo živi u sadašnjem, a sadašnje ima prednost nad budućim. Možemo reći da je to obličje budućeg života u večnosti.

Deca su po svojoj prirodi otvorena, društvena. Upijaju u sebe nova znanja, a njihovo srce je otvoreno za reč Božiju, dobro, svetlost. Hristos, videći kako se deca tiskaju prema Njemu, slušaju duhom ljubavi i čistotom srca, u svojoj molitvi Ocu Nebeskom govori: „Hvalim Te, Oče, Gospode neba i zemlje, što si ovo sakrio od mudrih i razumnih, a otkrio si bezazlenima“ (Mt. 11, 25). Mi, posedujući mnoga znanja, razum i iskustvo, gubimo pravu vezu srca sa Bogom, poverenje i dobro raspoloženje prema ljudima. Deci nije svojstveno neprijateljstvo, zloba, zavada, mržnja prema bilo kome. „Nego zloćom detinjite“ (1Kor. 14, 20), kaže apostol Pavle, imajući u vidu to kako deca najčešće ne vide zlo okolo, a ako i osećaju zlo protiv sebe, onda veoma brzo zaboravljaju i opraštaju uvrede. Stvarno, slično se poznaje sličnim. Dete, po svojim svojstvima ne poznaje zlo, još dugo oseća teškoću u svom srcu – kao posledicu greha učinjenog nad njim. Dete, brzo oprostivši, ponovo trči roditelju sa srcem punim ljubavi. Sve dobro, čisto izaziva kod deteta poverenje i privlačnost.

Vera je za decu prirodna, ona se pojavljuje kao iskustveni deo njihovog života. Naprotiv, njima je nesvojstvena sumnja, kolebanja, lukava mudrovanja i samoopravdavanja. Njihova vera je nehotična i pritom iskrena. Dete u svakoj nevolji otrči mami, znajući da ona uvek pomaže. Ova vera u bezuslovnu ljubav i pomoć proširuje se i na duhovni život; vera u Boga, prirodna za dete, formira se u iskustvu ljubavi i poverenja prema roditeljima. Deca veruju u reči odraslih, za njih su ove reči isto što i njihova dela. Ako roditelji ne bacaju reči u vetar, već potvrđuju razumljive reči razumljivim delima, tada stiču autoritet u očima dece, puno poverenje i srdačno prijateljstvo. Vera dece u odrasle, vera odraslih u decu vodi dubokoj, iskrenoj i prirodnoj veri u Boga.

Kada su učenici pitali Hrista ko je iznad svih u Carstvu Nebeskom, tada je On, postavivši decu posred njih, rekao: „Ako se ne obratite i ne budete kao deca, nećete ući u Carstvo Nebesko… Koji se, dakle, ponizi [smiri] kao dete ovo, onaj je najveći u Carstvu Nebeskom“ (Mt. 18, 1-4). Dete je od rođenja „poniženo“, ono poseduje prirodno smirenje, skromnost. Odrastajući, mi gubimo tu spasonosnu vrlinu i unosimo u sebe gordost, častoljublje, sujetu. Sebe smatramo ako ne najboljim od svih, onda upravo ne najgorim. Nemajući izvorni duhovni život, brinući se pre svega o vrednostima „ovog sveta“, omogućujemo brzi izlazak naše dece iz njihove tek malo iskvarene prirode. Međutim, Gospod nam predlaže drugačiji put – put povratka smirenom detinjem duhu: duhu vere, ljubavi, skromnosti, čistote i bezgraničnog uzdanja u Boga.