Vladika Metodije: Ne smemo da zaboravimo da smo slabi i grešni

REALNOST KOJA JE TU

Bez obzira koliko mi svojim životom sticali vrline i sposobnosti da kročimo putem Hristovim, nikad ne smemo da zaboravimo onu realnost i da je precenimo, a to je da smo slabi i grešni ljudi.

Njegovo Preosveštenstvo Episkop budimljansko-nikšićki g. Metodije služio je 9. februara 2025. godine, na praznik Prenosa moštiju Svetog Jovana Zlatoustog i Svetog Danila Karlovačkog i Plaščanskog, svetu Liturgiju u crkvi Rođenja Presvete Bogorodice u Ozrinićima kod Nikšića.

Tumačeći jevanđeljsku priču o mitaru i fariseju, vladika Metodije je naglasio:

– Ovom pričom nas Gospod opominje ovom dvojicom ljudi, koji predstavljaju celokupno čovečanstvo i sve tipove ljudi. Jedni poštuju zakon Božji, idu putem svojih otaca, ali nekako se podvuče ona velika podvala satanska da, čak, i čovek koji poštuje zakon Božji i ide putem svojih otaca, ako se u svemu u Njega ne uzda i nema to iskustvo koje naš narod izrekao u poslovici: Bez Boga ni preko praga. Dakle, bez obzira koliko mi svojim životom, trudeći se i podvizavajući se u svim hrišćanskim vrlinama, sticali vrline i sposobnosti da kročimo tim putem Hristovim i sledimo za Njim, nikad ne smemo da zaboravimo onu realnost i da je precenimo, a to je da smo slabi i grešni ljudi, da nikad na svoje moći i na svoja dela ne smemo se pouzdati i oslanjati, nadati se da će nas jedino to spasiti bez uzdanja i milosti i pomoći Božje.

Upravo ova priča govori o fariseju koji je sve ispunio, koji je Bogu i blagodario što mu je dao da ide tim putem pravednih ljudi, da daje desetak od svega što stekne, da posti u propisane dane i sve ostale propise Božjeg zakona da drži, ali izgubio je iz vida jednu osnovnu istinu i slabo je procenio realnost u kojoj živi, a to je da je slab i nemoćan čovek, da se ne uzdiže nad drugima svojim dobrim delima, jer time pokazuje da se na to oslanja, a ne na milost Božju i time je prekinuo svoj odnos sa Bogom, jer je postao sebi dovoljan i samodovoljan. Ne treba mu više niko: Ja sam ovo ispunio što je do mene, toliko to košta, a ostalo što ga sleduje i pripada što on smatra da mu sleduje i pripada, to treba da dobije. Potpuno druga logika hrišćanskog života. Bez obzira kako živimo i trudimo se na putu spasenja, nikad osećaj Božje prisutnosti ne smemo izgubiti. Ne smemo izgubiti to duboko i plemenito i sveto osećanje u sebi, jer koliko god osećamo blisko Gospoda, da je On tu, u toj meri ćemo osećati svoju nedostojnost. Tako je isto i Petar rekao, kad mu je Hristos ušao u lađu, pozivajući ih da Ga prate, kad je video čudo, kad su posle celonoćnog lova jalovog, ne ulovivši ništa, na Njegovu reč ulovili na mestu gde se nikad nije očekivalo da će biti toliko ulova i ribe u to doba dana, videvši u tome Petar prst Božji i da je Bog tu s njim, osećajući prisutnost Njegovu, pao je na koljena i rekao: Idi Gospode od mene, jer sam ja grešan čovek. U toj meri u kojoj osećamo Hrista u sebi istinskog Boga našeg, u toj meri ćemo se osećati nedostojnima. Smirenje će biti stanje našeg duha. Upravo je to bilo stanje carinika koji, iako grešan čovek, radeći ono što je u suprotnosti sa Božjim zakonom i sa onim što je Gospod rekao kakav treba odnos da imamo prema svom bližnjem, znajući svoju nedostojnost, stao je u ćošak hrama, bijući se šakama u grudi, gledajući u zemlju i govoreći: Gospode, milostiv budi meni grešnome, time uspostavljajući odnos s Njim i znajući tu veliku istinu da koliko god uradili ili ne uradili jednako smo nedostojni i nemoćni pred Bogom i pred zadatkom naše večne sudbine, tj. našeg spasenja. Pripremajući se za podvige i Veliki post koji nam predstoji, ovo je jedna od prvih pripremnih nedelja, nije džabe Crkva stavila upravo ovu nedelju o mitaru i fariseju kad se spremamo da se podvizavamo, da postimo, da se intenzivnije Bogu molimo i metanišemo, čitamo više duhovnu literaturu i Sveto Pismo, da se na to ne oslanjamo i da se uvek ove priče opominjemo.

Ne smemo biti samozadovoljni i sami sebi dovoljni, ispunjavajući ono što je propisano, a time gubeći živi odnos sa Bogom, to duboko i spasonosno osećanje Njegovog prisustva. Sve ostalo što se zove jednim imenom podvig, to je samo sredstvo da se približimo Gospodu i da ga duboko osećamo u svom srcu, nikako samo sebi cilj. Kad postane samo sebi cilj, to onda isključuje Njega kao naš konačni cilj i kraj naših želja i stremljenja. Velika je satanska podvala da se to ne podvuče i nama koji idemo za Hristom, da ne budemo samodovoljni i da mislimo da će nas vrlina našeg života i dobra dela koja činimo, da se na to pouzdamo i temeljimo naše spasenje, nego kao što je Sveti Antonije u pustinji, jedan od najvećih podvižnika u hrišćanskoj istoriji, moleći se Bogu rekao: Gospode, ima li iko meni sličan u ovom podvigu kojim se ja podvizavam, a njemu Gospod, javivši se, kaže: Idi u Aleksandriju – najbliži grad veliki te pustinje u kojoj se podvizavao – i idi kod jednog obućara, on ima veći podvig i bolje stoji prema mnom od tebe. Došavši kod tog obućara, videvši kako on živi popravljajući obuću i ne videvši ništa posebno po čemu bi se on izdvojio u svom podvigu i vrlini, on mu na kraju priđe i kaže: Reci mi tu tajnu, jer mi je Gospod otkrio da ti imaš veći podvig od mene, da bolje pred Njim stojiš od mene. On kaže: Nemam ja nikakvu vrlinu, nema ni nikakvu tajnu, a ovaj kaže: Pa šta je veliko u tvom životu što te čini tako velikim pred Bogom? Kaže: Ne čini me ništa velikim pred Bogom, jedino imam jednu misao koju stalno držim u sebi kad vidim kroz ovaj prozor dućana kako ljudi prolaze ovom ulicom i ovim gradom, ja kažem: Gospode, svi će se ovi ljudi spasiti, ući u tvoje Carstvo, jedino ja nedostojni neću. Upravo je to poruka današnjeg praznika, taj carinik koji se bio u prsa i govorio da je nedostojan milosti Gospodnje i onaj razbojnik na krstu kome je Gospod je rekao: Danas ćeš biti sa mnom u raju, kad Mu je razbojnik smireno rekao: Seti me se, Gospode, mene nedostojnog kada dođeš u Carstvo svoje. To je spasilo prvog u ljudskom rodu, a spoljašnje gledano najnedostojnijeg razbojnika, koji ništa u svom životu nije imao na šta se mogao osloniti i reći: Ovo će me spasiti, učiniti velikim pred Bogom, ali samo ta svesnost svoje nedostojnosti, te realnosti svakog pojedinačno ovde od nas, bez obzira kakav život kakva dela ima, to će nas jedino spasiti kao što je spasilo i carinika. On je otišao opravdan, a to znači gresi su mu oprošteni i Gospod ga je primio u svoju zajednicu. Tako je otišao i razbojnik s Njim, a i taj obućar od kog se Sveti Antonije naučio veličini smirenja, za koje je Sveti Serafim Sarovski rekao: Jedan ako se smiri, hiljade će se oko njega spasiti. Bez smirenja nema spasenja. To je poruka današnjeg praznika i ovog liturgijskog sabranja i ove naše divne zajednice u Hristu Isusu Gospodu našem.

Izvor: Eparhija budimljansko-nikšićka