Za herbarijum

U januaru kad se iskrade
Nebeski venčić bele rade
(Boja što samu sebe sanja
Na golom dlanu nepostojanja)
Klekni; to zemlja stara gleda
Niz vidik veka. Reke se dime,
Blešti, kroz staklo, komad leda –
Toplo popodne usred zime.

Pokraj potoka, iz zemlje plodne,
Provirila je u popodne
Da vidi: da je sunce veće
Od naše nesreće i od sreće.
Ni pčele. Ni travke. Ni drhtaja.
Go, suv i zubat, spava glog.
I strujka, za obalom, iza sjaja
Dašak večeri, leden, strog.

Slepa za zebnju i žurbu našu
Ispija minut: žeženu čašu
Punu vazduha, i svetlosti,
I nepojamne izvesnosti.
Sve je nestvarno. Tanke su spone.
Što nosi noć – naše nije.
Sa trenom svakim, ona tone
U grotlo sunca, sve opojnije.

Nek grune sneg. Nek bronzana Vrata
nalegnu preko dana.
Nek kosti obala razmakne led,
Nek Gavran opet zavede red.
Ona sa kraćim računa rokom
(Al u beskraju); tu je tek
Da Zemlja i Sunce, jednim okom,
Utvrde Minut. Dan. I vek.