BAUK RATA NAD ZAPADOM

Britanski profesor David Betz je napravio analizu društvene klime u Evropi i napisao esej „Gradjanski rat dolazi na Zapad“. Kako može početi gradjanski rat u Americi ili Evropi i uzroci

Gradjanski rat dolazi na Zapad

Ovo je prvi od dva eseja. Bavi se razlozima zbog kojih će gradjanski rat verovatno dominirati vojnim i strateškim poslovima Zapada u narednim godinama, suprotno tipičnim očekivanjima buduće ratne literature, i uopšte strateškoj logici koja će podržati takve ratove. Sledeći esej će se posebno baviti akcijama i strategijama koje bi postojeće vojne snage mogle sprovoditi pre i tokom ovih sukoba.

Evropa je bašta. Napravili smo baštu. Sve radi. To je najbolja kombinacija političke slobode, ekonomskog prosperiteta i socijalne kohezije koju je čovečanstvo uspelo da izgradi – tri stvari zajedno… Većina ostatka sveta je džungla…

Tako je rekao visoki predstavnik EU za spoljne poslove Žozep Borel u Brižu u oktobru 2022. Budući rečnici će to koristiti kao primer definicije oholosti.

To je zato što najveća pretnja bezbednosti i prosperitetu Zapada danas proizilazi iz njegove strašne društvene nestabilnosti, strukturnog i ekonomskog pada, kulturnog isušivanja i, po mom mišljenju, malodušnosti elite. Neki akademici su počeli da zvone na uzbunu, posebno knjiga Barbare Volter Kako počinju građanski ratovi — i kako ih zaustaviti, koja se prvenstveno bavi opadajućom unutrašnjom stabilnošću Sjedinjenih Država. Sudeći po govoru predsednika Bajdena u septembru 2022. godine u kojem je izjavio da „MAGA republikanci predstavljaju ekstremizam koji ugrožava našu vladu, preteći samoj osnovi“, izgleda da vlade počinju da obraćajupažnju ali oprezno i nespretno.

Oblast strateških studija, međutim, uglavnom ćuti o ovom pitanju, što je čudno jer bi trebalo da bude nešto zabrinjavajuće. Zašto je ispravno uočiti rastuću opasnost od izbijanja nasilnog unutrašnjeg sukoba na Zapadu? Koje su strategije i taktike koje će verovatno biti primenjene u građanskim ratovima koji će doći na Zapadu i od koga? Ovo su pitanja kojima ću se baviti u ovom eseju.

Uzroci

Literatura o građanskim ratovima je ujedinjena u dve tačke. Prvo, oni nisu zabrinuti za države koje su bogate i, drugo, nacije koje poseduju stabilnost vlade uglavnom su oslobođene ovog fenomena. Postoji stepen dvosmislenosti o tome koliko je tip režima bitan, iako se većina slaže da su bezbedno percipirane da budu stabilne legitimne demokratije i jake autokratije. U prvom, ljudi se ne bune jer veruju da politički sistem funkcioniše pravedno u celini. U drugom slučaju, to ne čine zato što vlasti identifikuju i kažnjavaju neistomišljenike pre nego što im se ukaže prilika.

Frakcionisanje je još jedna glavna briga, ali ekstremno heterogena društva nisu sklonija građanskom ratu od veoma homogenih. Ovo se svodi na visoke ‘troškove koordinacije’ između zajednica koje postoje u prvoj, što ublažava stvaranje masovnih pokreta. Najnestabilnija su umereno homogena društva, posebno kada postoji primetna promena u statusu titularne većine, ili značajne manjine, koja ima sredstva da se sama pobuni. Nasuprot tome, u društvima koja se sastoje od mnogih malih manjina „zavadi pa vladaj“ može biti efikasan mehanizam kontrole stanovništva.

Po mom mišljenju, nema dobrog razloga da se okrivi glavni stav postojeće teorije o uzročnosti građanskog rata kao što je gore opisano. Pitanje je, pre, da li je pretpostavka o uslovima koji su tradicionalno stavljali zapadne nacije van okvira analize ljudi zabrinutih za velike i uporne erupcije nasilnog građanskog razdora i dalje validna.

Dokazi snažno sugerišu da nisu. Zaista, još na kraju Hladnog rata neki su smatrali da je kultura koja je „pobedila“ u tom sukobu i sama počela da se fragmentira i degeneriše. Godine 1991. Artur Šlezinger je u The Disuniting of America tvrdio da „kult etničke pripadnosti“ sve više ugrožava jedinstvo tog društva. Ovo je bilo dalekovidno.

Razmotrite zapanjujuće nalaze Edelmanovog barometra poverenja u poslednjih dvadeset godina. „Nepoverenje“, kako je nedavno zaključeno, „je sada podrazumevana emocija društva.“

Situacija u Americi, kao što je pokazano u srodnim istraživanjima, akutno je loša. Od 2019. godine, čak i pre spornih Bajdenovih izbora i epidemije Covid-a, 68% Amerikanaca se složilo da je hitno potrebno popraviti nivoe „poverenja“ društva u vladu, a polovina tvrdi da je „kulturna bolest“ ono što predstavlja bledeće poverenje.

U sociološkom smislu, ono što ovaj kolaps poverenja odražava jeste pad u zalihama „društvenog kapitala“, koji je istovremeno i neka vrsta „superlepka“, faktor društvene kohezije, kao i „mazivo“ koje omogućava da se inače različite grupe u društvu slažu.

Međutim, postoji spor oko njegove uzročnosti. Kancelarka Angela Merkel je jednom uprla prstom direktno u multikulturalizam, izjavivši da je u Nemačkoj „potpuno propao“, što je ideja koju je šest meseci kasnije ponovio tadašnji premijer Dejvid Kameron u Britaniji. On je elaborirao da ‘To getoizira ljude u manjinske i većinske grupe bez zajedničkog identiteta.’

Takve izjave lidera, obojica vrednih pažnje centrista, velikih, naizgled politički stabilnih, zapadnih država ne mogu se lako odbaciti kao populistička demagogija.

Pored toga, „politička polarizacija“ je pojačana društvenim medijima i politikom identiteta, o čemu više u nastavku. Digitalna povezanost ima tendenciju da podstiče društva ka većoj dubini i učestalosti osećanja izolovanosti u čvršće sastavljenim grupama afiniteta. Svaki od njih je čuvan takozvanim ‘filterskim mehurićima’, pažljivo izgrađenim membranama ideološke neverice koje se stalno pojačavaju aktivnim i pasivnim kuriranjem medijske potrošnje.

Ono što bi se moglo opisati kao „međuplemenski sukob“ nikako nije ograničeno na virtuelne prostore Interneta; nego se manifestuje i u fizičkoj borbi u ciklusu povratne sprege koji se samopojačava. Može se navesti mnogo primera za ovo iz nedavnih naslova. Ipak, dobar je grad Lester u Britaniji, koji je tokom prošle godine bio svedok ponavljajućeg nasilja između lokalnog hinduističkog i muslimanskog stanovništva, obe strane animiranih međuzajedničkim tenzijama u dalekoj južnoj Aziji. Hindu mafija je marširala muslimanskim delom grada uzvikujući „Smrt Pakistanu“.

Ovo pre svega odražava značajnu irelevantnost Britanstva kao aspekta pretpolitičke lojalnosti značajnog dela dve najveće manjine u Britaniji. Ko hoće da se bori protiv koga i zbog čega? Odgovor u ovom slučaju na ovo dobro strateško pitanje nema mnogo veze sa nominalnom nacionalnošću ljudi koji su očigledno već počeli da ratuju.

Konačno, ovoj nestabilnoj društvenoj mešavini mora se dodati i ekonomska dimenzija, koja se može opisati samo kao izuzetno zabrinjavajuća. Po uobičajenoj proceni, Zapad je već započeo još jedan ekonomski pad, dugo zakašnjelo ponavljanje finansijske krize iz 2008. godine, kombinovano sa posledicama deindustrijalizacije zapadnih ekonomija, čiji je primetan nusproizvod progresivna dedolarizacija globalne trgovine koja je bila turbopodstaknuta sankcijama Rusiji, što je dovelo do balističkog rasta troškova hrane, kao i osnovnih troškova hrane, stanovanje.

Što se tiče ekonomske finansijalizacije, izdavanja duga i potrošnje, Zapad je došao do kraja, što znači da se otvara gigantski jaz u očekivanju blagostanja. Ako postoji još jedna stvar sa kojom se literatura o revoluciji slaže, to je da su praznine u očekivanjima opasni. Opet, jednostavno rečeno, vremensko sredstvo za kontrolu porasta rulje u nastajanju je obezbeđivanje od strane vladajućih moći „hleba i cirkusa“, drugim rečima osnovne potrošnje i jeftine zabave – što je brzo delotvorno u današnjem vremenu.

Da zaključimo ovaj odeljak, može se reći da su se pre jedne generacije sve zapadne zemlje još uvek mogle opisati kao u velikoj meri kohezivne nacije, svaka sa većim ili manjim osećanjem zajedničkog identiteta i nasleđa. Nasuprot tome, svi su sada nekohezivni politički entiteti, slagalice konkurentskih plemena zasnovanih na identitetu, koji žive velikim delom u virtuelno odvojenim „zajednicama“ koje se sve očiglednije i nasilnije nadmeću oko smanjivanja društvenih resursa. Štaviše, njihove ekonomije su zarobljene u strukturnoj slabosti koja neizbežno vodi, po mišljenju nekoliko dobro upućenih posmatrača, do sistemskog kolapsa.

Ponašanje

Intimnost građanskog rata, njegov politički intenzitet i njegov suštinski društveni kvalitet, plus akutna dostupnost napada na sve strane na svačije slabe tačke, mogu ih učiniti posebno divljim i miazmičnim. Ruski građanski rat koji je usledio nakon boljševičke revolucije 1917. je posebno dobar primer. To je oblik rata u kome ljudi trpe grubu okrutnost i fanatizam ne zbog onoga što su uradili, već zbog onoga što jesu po opredeljenju.

Možda se građanski ratovi na Zapadu mogu obuzdati do nivoa odvratnosti onih u Centralnoj Americi iz 1970-ih i 1980-ih. U tom slučaju će „normalan“ život ostati moguć za deo stanovništva koji je dovoljno bogat da se izoluje od šireg miljea političkih ubistava, odreda smrti i međuzajedničkih represalija, plus naprednog kriminalnog grabežljivca koje je tipično društvo u procesu raspadanja.

Nevolja je u tome što poriv za borbom, zapravo želja za ubrzanjem ka sukobu, nije ograničena samo na jednu grupu — kao što bi se moglo zaključiti na osnovu nedavne uzbune zbog krajnje desničarskog populizma — već je prilično opštijeg karaktera, pri čemu je radikalizam sve vidljiviji u svim vrstama zajednica.

Dobro je poznato da su ulice vrve od nepristojnosti. Tehnička infrastruktura metropole je ranjiva… Njeni tokovi su više od prevoza ljudi i robe. Informacije i energija cirkulišu preko žičanih mreža, vlakana i kanala, i oni mogu biti napadnuti. U našem vremenu potpune dekadencije, jedina stvar koja nameće hramove je sumorna istina da su oni već ruševine.

U ovom trenutku u istoriji sukoba, jedva da se čini potrebnim objašnjavati tehnike uzimanja postojećih društvenih podela u društvu i kidanja istih u ponore, jer su one naširoko proučavane. Odbrambeni establišmenti Zapada su veoma upoznati sa takvim stvarima kakvi su se predstavljali u raznim stranim pozorištima u kojima su bili upleteni kao deo takozvanog rata protiv terorizma.

Da li je potpuno čudo da su te lekcije i ideje trebalo da se vrate kući?

The Citizen’s Guide to Fifth Generation Varfare čiji je koautor MGEN Majkl Flin, bivši šef Odbrambene obaveštajne agencije i prvobitni savetnik za nacionalnu bezbednost predsednika Trampa, je dobro osmišljen priručnik i eksplicitan u svom cilju, a to je da obrazuje ljude na Zapadu o pobuni. Po sopstvenim rečima, napisao ju je zato što „nikada nisam ni sanjao da će najveće bitke koje treba voditi upravo ovde u našoj domovini protiv subverzivnih elemenata naše vlastite vlade“.

Tokom poslednjih trideset godina Zapad se nezahvalno bavio ekspedicionim svojstvom u beskičmenjačkim građanskim ratovima drugih. Trebalo je da nauči da je nemoguće održati integrisano multivalentno društvo kada susedi počnu da kidnapuju jedni drugima decu i ubijaju ih ručnim bušilicama, dižu u vazduh jedni drugima kulturne događaje, ubijaju jedni drugima učitelje i verske vođe i ruše njihove ikone. Štaviše, trezveno je vredno primetiti da se dosta primera svih tih stvari već dogodilo na Zapadu i da su se sve dogodile samo u Francuskoj u poslednjih pet godina.

Scenariji, uglavnom fokusirani na Sjedinjene Države, o tome kako bi izgledali građanski ratovi na Zapadu postoje u literaturi. Oni imaju tendenciju da dele jednu zajedničku stvar posebno, a to je očekivanje koje je izrazio Piter Mansur, profesor vojne istorije na Državnom univerzitetu Ohajo, da oni:

…ne bi bili kao prvi [američki] građanski rat, sa vojskama koje manevrišu na bojnom polju, [ali] bi u velikoj meri bio slobodan za sve, sused-sused, zasnovan na verovanjima i boji kože i religiji. I bilo bi užasno.

Otprilike 75% građanskih sukoba posle Hladnog rata vodile su etničke frakcije. Dakle, taj građanski rat na Zapadu takođe nije izuzetan. Međutim, vredi se zadržati na prirodi verovanja na koje se Mansur poziva kao na važno. Sugerisao bih da je njegova priroda verovanja u prihvatanju pravila „politike identiteta“ od strane svih grupa u društvu.

Politika identiteta se može definisati kao politika u kojoj ljudi koji imaju određeni rasni, verski, etnički, društveni ili kulturni identitet teže da promovišu svoje specifične interese ili brige bez obzira na interese ili brige bilo koje veće političke grupe. To je otvoreno postnacionalno. To je pre svega ono što čini građanski sukob na Zapadu ne samo verovatnim već i praktično neizbežnim, po mom mišljenju.

Posebnost savremenog zapadnog multikulturalizma, u odnosu na primere drugih heterogenih društava, je trostruka. Prvo, on je na „slatkoj tački“ u pogledu teorija o uzročnosti građanskog rata, konkretno, navodni problem troškova koordinacije je smanjen u situaciji u kojoj bele većine (koje imaju brzi trend ka statusu velike manjine u nekim slučajevima) žive zajedno sa više manjih manjina.

Drugo, ono što je do sada praktikovano je neka vrsta „asimetričnog multikulturalizma“ u kome su preferencije unutar grupe, etnički ponos i grupna solidarnost – posebno u glasanju – prihvatljivi za sve grupe osim za bele za koje se smatra da takve stvari predstavljaju suprematističke stavove koji su anatematski za društveni poredak.

Treće, zbog gore navedenog, pojavila se percepcija da je status quo užasno neuravnotežen, što predstavlja argument za revolt bele većine (ili velike manjine) koji je ukorenjen u uzburkanom jeziku pravde. Iz perspektive strateške komunikacije, moćan je moralno progresivan narativ koji ima jasno artikulisanu pritužbu, uverljiv i hitan lek i prijemčivu zajednicu savesti.

Teorija „velike zamene“ je izraz ovog narativa. „Smanjenje ranga“ je termin kojim se opisuje u teoriji građanskog rata. Odnosi se na percepciju dominantne grupe da je ono što im se dešava,

…situacija statusnog preokreta, a ne samo političkog poraza. Dominantne grupe prelaze iz situacije u kojoj u jednom trenutku odlučuju čiji jezik se govori, čiji se zakoni sprovode i čija se kultura poštuje, do situacije u kojoj to ne čine.

Za sadašnju analizu ono što je ovde važno, osim rezonancije narativa o „smanjenju ranga“ koje je jasno vidljivo u tome koliko je široko propagirano, jeste još jedna posebnost multikulturalizma na Zapadu, a to je da je on takođe geografski asimetričan. Postoji izrazito uočljiva urbano-ruralna dimenzija u odnosu na imigrantsko-ruralnu dimenziju, gradovi su na strani imigranta, gradovi su više heterogeni nego osnovni obrasci naseljavanja na selu. Stoga, logično, možemo zaključiti da će građanski ratovi na Zapadu koji traju preko etničkih podela imati izrazito ruralni nasuprot urbanom karakteru.

Strateška logika

Vratite se nekoliko stranica nazad na francuski levičarski traktat koji sam ranije citirao i zapazite njegovu glavnu premisu: ulice već vrve od nepristojnosti — gradovi su već ruševine, tačnije, trenutno su konfigurisani tako nesigurno da je potrebno samo malo pritiska da se izvrši njihovo uništenje. Ukratko, to je strateška logika koju danas otvoreno pokazuju anti-status quo grupe svih političkih linija. Oni nameravaju da ubrzaju kolaps heterogenih velikih gradova izazivajući kaskadne krize koje vode do sistemskog neuspeha i perioda masovnog haosa za koji se nadaju da će sačekati iz relativne bezbednosti relativno homogenih ruralnih provincija.

Iako premisa zvuči jednostavno, njena osnovna logika je u skladu sa zaključcima nekih besprekornih autoriteta. Na primer, razmotrite ovaj odlomak iz brošure o granicama grada iz 1974. godine:

Ili će granice koje gradu nameće savremeni društveni život biti prevaziđene, ili će se možda pojaviti oblici gradskog života koji su u skladu sa varvarstvom koje se sprema čovečanstvu ako ljudi ovog doba ne uspeju da reše svoje društvene probleme. Dokazi za ovu tendenciju mogu se videti ne samo u metropoli, koja se guši od otuđenog i atomizovanog agregata ljudskih bića, već i u „dobro kontrolisanom“ totalitarnom gradu sastavljenom od izgladnjelih crnačkih geta i privilegovanih belih enklava — gradu koji bi bio groblje slobode, kulture i ljudskog duha.

Njegov autor, američki jevrejski društveni teoretičar, trockista, uticajni urbanista i ekolog, ne može se nazvati čovekom krajnje desnice – iako su njegova identifikacija problema društva kao atomizacije i degeneracije (pravičan način da se opiše ono što je nazvao „kulturno isušivanje“) oboje krajnje desničarski tropi.

Veliki deo veoma velike literature o pitanju urbane ranjivosti obrađen je u smislu otpornosti „kritične infrastrukture“ na spoljne napade, ili katastrofu, i donekle terorizam. Činjenica je, međutim, da je najkritičnija ranjivost infrastrukture na domaći napad, od kojeg se ne čuva (i verovatno se ne može zaštititi). Društvima koje normalno funkcionišu nemaju potrebu za takvim odbranama, što će reći da se na te dve reči zasnivaju mnoge udobne pretpostavke.

U Britaniji, na primer, postoje 24 gasne kompresorske stanice, sve u polu-ruralnom okruženju, od kojih dve opslužuju London. Nijedan nije skriven ili čuvan više od bilo kojeg normalnog objekta lake industrije. Napad ne zahteva ništa više od sposobnosti da prođete kroz ogradu od lanaca. Isto tako, mreža cevovoda za opasnost od velikih nesreća (MAHP – trag je u imenu) je suštinski ranjiva. U julu 2004. u Gislengienu, Belgija, kada je jedan slučajno oštećen građevinskim radovima, 25 ljudi je poginulo, a 150 teško povređeno.

Moglo bi se reći skoro isto o glavnim elementima električne mreže – stubovima visokog napona, transformatorskim stanicama i tako dalje – kao i o komunikacionoj mreži – objektima za rutiranje, ćelijskim i mikrotalasnim tornjevima, čvorovima optičkih kablova i slično. Što se tiče transportne infrastrukture, od koje je veliki deo ozbiljno dotrajao čak i bez aktivnih napora da se ona poremeti, mnogim velikim gradovima – Njujork je najbolji primer – pristupa se preko mosta ili tunela koji predstavljaju poznata uska grla koja se lako napadaju.

Poremećaj bilo kog od ovih sistema imalo bi negativne efekte na snabdevanje hranom i lekovima, što je slabo u normalnim uslovima. Činjenica je da prosečan savremeni gradjanin nema pri ruci više od nekoliko dana hrane, a gradovi u kojima žive obično nemaju više od nekoliko dana više hrane u skladištima i na policama prodavnica. Britanski lanac snabdevanja hranom, na primer, opisuje se kao otporan i kompleksan, ali takođe zavisi od mreža dostave „baš na vreme“ koje su veoma osetljive na poremećaje.

Sumirajući ovaj odeljak, možemo primetiti da će građanski ratovi koje Zapad sprema biti razgraničeni duž etničkih linija, što zbog relativne distribucije grupa stanovništva snažno sugeriše da će oni imati karakterističan ruralni nasuprot urbanom karakteru. Njegova strateška logika će biti da izazove uništavanje metropolitanskih centara kroz infrastrukturne napade sa ciljem da izazove kaskadni sistemski neuspeh koji vodi do nekontrolisanog građanskog nereda koji generiše dalji brzi pad. Primenjena taktika je verodostojna zbog slabe stabilnosti modernih gradova i u najboljim vremenima, činjenica koju su ugledni naučnici primetili i koju su početni revolucionari jednostavno prepoznali.

Zaključak

Priznanje mogućnosti građanskog rata na Zapadu postoji u politici i srodnim naukama kao i kod niza naučnika. Mnogi ljudi i dalje poriču ili nerado govore o tome. Možda se plaše neke vrste ‘bezbednosne dileme’ koja bi se mogla pojaviti; ako ljudi postanu uvereni da dolazi građanski rat zato što važni ljudi kažu da bi se mogli ponašati na način koji ga izaziva ili ubrzava. Jednako tako, moglo bi se pretpostaviti da neki znaju istinu, ali su frakcijski uloženi u sukob i jednostavno se postavljaju oko toga ko će prema istoriji proceniti ko je ispalio prvi hitac u njemu.

Ni jedno ni drugo, po mom mišljenju, nisu kredibilne pozicije koje treba imati kada se suočimo sa nesrećnom realnošću. Teorija je generalno jasna i ubedljiva o uslovima pod kojima će verovatno doći do građanskog rata. Volton je zaključio da bi bilo koje godine nešto manje od četiri procenta zemalja u kojima su bili prisutni uslovi građanskog rata to iskusilo. Prihvatanje ovoga, čak i kao nešto pesimističkog osnova, sugerisalo bi da je u narednoj deceniji kolektivni Zapad u velikoj nevolji. Štaviše, malo je razloga za nadati se da se posledice neće proširiti na druge zemlje, ako neko započne rat u jednoj velikoj zemlji.

Štaviše, nije jednostavno reći da su uslovi za gradjanski rat prisutni na Zapadu; radi se o tome da se ti uslovi približavaju idealnima. Relativno bogatstvo, društvena stabilnost i povezan nedostatak demografskog frakcionizma, plus percepcija sposobnosti normalne politike da reši probleme zbog kojih je Zapad nekada izgledao imun na građanski rat, sada više ne važe. U stvari, u svakoj od ovih kategorija pravac povlačenja je ka građanskom sukobu. Ljudi sve više shvataju da je to slučaj i njihov nivo poverenja u vladu bi izgledao još više u opadanju zbog očigledne nespremnosti ili nesposobnosti lidera da se iskreno suoče sa situacijom.

Rezultat, u društvenom smislu, je ojačavajuća spirala koja podsjeća na početne redove Jejtsovog čuvenog „Drugog dolaska“.

Okretanje i okretanje u krugu širenja

Soko ne čuje sokola;

Stvari se raspadaju; centar ne može da izdrži…

Činjenica je da oruđe revolta u vidu raznih dodataka savremenog života samo leže unaokolo, znanje o tome kako ih upotrebiti je široko rasprostranjeno, mete su očigledne i nebranjene, a čini se da sve više nekadašnjih običnih građana ima nameru da puca.

David Betz – King’s College London, Department of War Studies

Dejvid Betz je profesor katedre Rat u savremenom svetu na Odseku za ratne studije Kraljevskog koledža u Londonu gde vodi magistarski program ratnih studija. Takođe je viši saradnik Instituta za spoljnu politiku. Njegovu najnoviju knjigu, The Guarded Age: Fortification in the 21st Centuri, objavio je Politi (oktobar 2023).

Izvor: https://www.militarystrategymagazine.com/article/civil-war-comes-to-the-west/