RIBLJA ČORBA
Ne treba zaboraviti da tu čorbu fino usitnjene plastike konzumiraju životinje, u prvom redu ribe, te da na taj način dospeva i u naš organizam.
Od lepih reči kazan neće proključati.
Francuska poslovica
Šta sve čoveku može doći u san, ne možete ni da zamislite. Tako ja pre neku noć sanjam da sam se sa pokojnom babom, koja je umrla pre tridesetak godina, našao u kafiću u centru grada. Pokojna baba i kafić – pa to je i za san nezamislivo.
Međutim, bilo kako bilo, u tom snu sedim ja sa svojom pokojnom babom i razvezem divan. A bilo je tema za razgovor, jer prvo što mi je palo na pamet bilo je da je pitam kako je ona išla u pazar bez najlon kesa, jer tada ih još nije bilo. Naime, baš ovih dana pokrenuta je inicijativa za upotrebu biorazgradivih kesa umesto ovih dosadašnjih. Zato mi je upravo to prvo palo na pamet. Na stranu to što sam znao da je ta priča obična obmana, da se umire ekološki pokreti. A baba, ko baba, bez mnogo filozofiranja i okolišenja, objasni da joj je moj deda od vrbovog pruća pleo cegere, a da je sama šila platnene torbe od njegovih iznošenih pantalona. Pošto oni, na Onom svetu, sve znaju šta se dešava kod nas dole, baba zaključi da smo se mnogo razmazili, ili, njenim rečima rečeno, da smo se raspustili, pa nam sada cegeri i torbe ne valjaju, već nam treba sve u plastici. I još dodade da se ne može načuditi našim navikama. Kako ona reče: „Više ste u marketima ili na mobilnim telefonima, nego kod kuće sa svojima!“
Probudim se ja i htedoh da se malo prošetam, da se oslobodim teškog sna, ali me košava, da l’ s Tise ili sa Dunava, natera da se predomislim. Duvala košava ko blesava nekih nedelju dana i onda ode, ko da je nije ni bilo. A da je ipak prošetala našim šorom, lako se bilo osvedočiti. Čim se vreme prolepšalo, izađem napolje, da uživam u lepotama prirode. I brzo sam se uverio da je košava odradila svoje: drveće i grmovi ruža i hibiskusa, posađeni ispred poneke kuće, bili su okićeni najlon kesama, kao da su procvetali – lepota božija. A tek koliko je ove lepote u rekama, morima i okeanima, može se samo pretpostaviti, jer se te kese, pod uticajem UV zraka, vremenom raspadaju u mikročestice i pri tom oslobađaju veoma štetne materije, koje dodatno zagađuju ekosistem.
Zainteresovani za proizvodnju i distribuciju ovih kesa tvrde da će se one vremenom u potpunosti razgraditi, ali nevolja je u tome što će ta razgradnja, prema naučnim predviđanjima, trajati oko 900 godina, a dotle – ko živ, ko mrtav.
Ne treba zaboraviti da tu čorbu fino usitnjene plastike, svejedno da li se radilo o PP, PE ili PVC plastičnoj ambalaži, konzumiraju životinje, u prvom redu ribe, te da na taj način dospeva i u naš organizam. E, sad, neki kažu da ne treba da brinemo jer je ljudski organizam čudo i da se može adaptirati na sve i svašta, pa i na takvu riblju čorbu, i da na kraju sve bude potaman…