Mitropolit Jovan: Ljubav pokriva mnoštvo grehova

PROPOVED VLADIKE

Njegovo Visokopreosveštenstvo Mitropolit šumadijski Jovan posetio je 23. februara ove godine crkvu Božju u Rači.

Tom prilikom, posle čitanja svetog Jevanđelja, mitropolit Jovan je proizneo omiliju.

– U ime Oca i Sina i Svetog Duha. Braćo i sestre, draga deco Božja, evo nas na vratima Vaskršnjeg posta. Današnja nedelja, kao i današnje Jevanđelje koje smo sada čuli, posvećeni su Drugom dolasku Gospoda našeg Isusa Hrista na zemlju i sudu Božjem. Mi smo danas čuli odlomak iz Jevanđelja po Mateju koji govori o Gospodu kao Sudiji, kao Onome koji će jedne ljude pozvati u svoje naručje, tj. u svoje Carstvo Nebesko, a druge neće prepoznati. Ovu rečenicu Gospoda našeg Isusa Hrista, braćo i sestre, treba da shvatimo ozbiljno da li će nas Gospod prepoznati i da li će nam Gospod kazati: „Hodite meni blagosloveni“ (Mt 25, 34) ili će reći: „Idite od mene prokleti!“ (Mt 25, 41). Tako Jevanđelje kaže, braćo i sestre. Da bismo bili na onoj strani koju će Gospod prizvati trudimo se koliko je moguće, braćo i sestre, da živimo jevanđeljskim životom. Živeći na zemlji ljudi se dele, što vi bolje znate od mene, na grupe, na stranke, na partije, na narode, na nacije, na profesije, na učene i neučene, na siromašne i na bogate… I tako mnogo ima, kao što vidimo, deoba ovde na zemlji. Kuća koja se podeli ona se raspada, ta kuća ne može da opstane. O danu Dolaska Gospoda Isusa Hrista ljudi će se deliti samo na dve strane. Sve ovo, što bismo rekli, otpada. Deliće se na dve strane: na one koji će stati sa desne strane Sudije Pravednog i one koji će stati sa leve Njegove strane. Ovde se ne podrazumeva strana kao deoba. Sa desne strane biće oni koji su živeli po Jevanđelju, tj. kako reče današnje Jevanđelje koji su gladnog nahranili, žednog napojili, nagog odenuli, bolesnika posetili, primi u svoj dom stranca i tuđinca, putnika i namernika (Mt 25, 35-38). Sa leve biće oni koji zaista sve to nisu činili. Zašto nisu činili? Zato što nisu imali vere, nisu imali jevanđeljskog života ili nisu činili drugom jer smatraju da su oni nešto mnogo više. Mi se često zatvaramo u svoje kuće, pa kad vidimo kroz prozor nekog mučenika, prosjaka, smrznutog čoveka, nećemo da otvorimo vrata, nećemo da ga pustimo u dom. Čoveče, kakav si čovek, kakav si hrišćanin?! Gledaš čoveka koji se smrzava, a ne otvaraš mu kuću bar da ga pustiš da se ogreje, nego još zatvaraš vrata i okrećeš mu leđa. Merilo po kojima se ljudi dele na pravedne i grešne jeste hristoljublje i čovekoljublje, bolje rečeno, na one koji Hrista vole i Hrista ljube i na one koji ljude vole i one koji ljude osećaju kao svoje.

Ljubav je osnovna tema današnjeg Jevanđelja i ove današnje nedelje koju Crkva naziva Mesopusnom nedeljom. Kada sve ovo imamo u vidu i kada smo čuli ovo Jevanđelje, ako smo zaista malo razmišljali o poruci o značaju i suštini, onda možemo da postavimo pitanje prvo sebi, mada mi često postavljamo pitanje drugima. Treba sebe da pitamo, braćo i sestre, šta je to kriterijum po kojem se opredeljujemo za Carstvo Božje ili za ono carstvo tame? Šta nas upravo u tom času Dolaska Gospoda Isusa Hrista na ovaj svet određuje da li smo Njegovi ili nismo? Čovek mora da pripada nekome: ili Bogu ili drugom. Jevanđelje takođe kaže: Ne možete služiti Bogu i mamonu – Bogu i đavolu (Mt 6, 24) To je, braćo i sestre ljubav, ali ne ona apstraktna ljubav, nego konkretna, svakodnevna, u odnosu na svakodnevnog našeg bližnjeg i svakodnevnog i slučajnog prolaznika pored nas. Mi ćemo prihvatiti onog kog volimo, ali onog kog ne volimo nećemo. Mi volimo onog čoveka najviše koji nama povlađuje, koji nam odobrava, pa iako zgrešim, pa iako činim zlo, pa iako sam tvrdoglav i uporan, a on mi kaže: dobro je to! Takav čovek meni odgovara, takvog čoveka prigrlimo uz sebe. Onog koji ukaže na moj propust, na moju grešku, na moj greh, ne samo što ga neću zagrliti, nego ću ga odbaciti, još ću o njemu sve najgore govoriti. Braćo i sestre, potrebno nam je upravo to razumevanje drugog čoveka, onog koji je pored nas. Ne samo da ga razumemo, nego i da pomognemo onima kojima je pomoć potrebna. Nije isto kada vidimo nego mučenika, bolesnog čoveka i kažemo: „Baš mi je žao što si bolestan“ i prođemo, nego kada vidimo da je bolestan, da je pao čovek, da mu priđemo i pomognemo da ustane, jer to što ćemo se samo sažaliti, a nećemo ništa pomoći, od toga taj čovek nema nikakve koristi, braćo i sestre. Mi kroz sažaljenje mislimo da smo ispunili sve, da smo ispunili Jevanđelje.

Braćo i sestre, nama treba ljubav kao jedina tajna našeg odnosa prema Bogu i prema bližnjima, kao prema samom sebi. Naravno da volimo sebe najviše, ali ako se samo zatvaramo u sebe, ako je ta moja ljubav zatvorena u mene, nema nam spasenja. Jesi li se zatvorio, za drugog te baš briga? Čovek se najčešće zatvara jer misli da je nešto i da su drugi nedostojni da njemu priđu. Nedostojan je taj da uđe u moju kuću. Braćo i sestre, to moramo da imamo u vidu i da proveravamo kolika je naša ljubav prema Bogu i da li čitavim svojim bićem mi tu ljubav osećamo u odnosu prema sebi i odnosu prema bližnjem čoveku. Kako možeš, kaže Jevanđelje, reći da voliš Boga, a ne voliš bližnjeg svog (1 Jn 4, 20). Istina, mi smo ljudi, mi smo ne savršeni, mi smo slabi, pa se zameramo jedni drugima, ali ne smemo dozvoliti da to zlo uđe u nas i da živimo sa tim zlom što je neko grešan. Ne smemo dozvoliti da zlo ovlada nama! Zašto? Zato što Jevanđelje kaže da će zlo biti pobeđeno. Upravo kada dođe Gospod da sudi živima i mrtvima ono će biti pobeđeno, onda ćeš i ti biti pobeđen, ali u zlu. Zato ljubav treba da bude konkretna: šta to dajem od sebe drugom, koliko dajem, da li dajem što kaže Jevanđelje od suviška srca (Mt 12, 34) ili dajem nekome haljinu ili košulju, a meni je potrebna ta haljina ili košulja. Baš je to važno da damo onom kome je potrebnije i kada dajemo da nas prosto zaboli, a ne da damo od suviška srca, braćo i sestre. Gospod obraćajući se pri Drugom svom dolasku nama ljudima, a s obzirom da se nalazimo pred Vaskršnji post, neće nas Gospod pitati: „Jovane, jesi li postio, jesi li pravio metanije, da li si bezbroj puta rekao u sebi: Gospode pomiluj?“, jer: „Neće svako ko govori Gospode, Gospode ući u Raj, nego onaj koji tvori volju Oca moga koji je na Nebesima!“ (Mt 7, 21). Ovo je, braćo i sestre, sve apsolutno neophodno i potrebno. Zašto? Zato što treba da bude sredstvo za projavu ljubavi prema Bogu i bližnjima. Mi lako kažemo: „Ja volim Boga“, ali ne mogu da volim onog čoveka pored mene, pogotovo onog koji nije po mojoj meri.

Da li imamo ljubavi prema bližnjem vidi se onda kada smo pokazali razumevanje, kada nismo osudili, kada nismo optuživali druge i tužakali druge, kada nismo ogovarali, kada smo konkretno čoveku koji je bio gladan dali koricu hleba, ne pitajući onog koji prosi da li on manipuliše sa nama. Zato srpski narod ima izreku: ko prosi podaj mu, pa neka i krunu nosi. Ako on prosi iz drugih razloga, a ne iz potrebe, to će biti njegov greh, a ti i ja nećemo se ogrešiti iako mu pružimo. Naravno, danas imamo ljude koji to zloupotrebljavaju, pa onda mi dolazimo u iskušenje. Neko ko zlupotrebi prosjačenje, mi onda zbog njega nećemo da pogledamo ni onog kome je zaista potrebno da mu damo, kao što rekoh, tu koricu hleba. Ne treba da se pitamo da li je zaista potrebno ili nije ne poštujući, najpre, čak ni svoju logiku da ona prosuđuje šta srce treba da radi. Naprotiv, naš racio, naša logika treba da bude upravo prožeta ljubavlju i saosećanjem. Reći će svima Gospod kada dođe: „Jovane, Milojka, Petre, Janko, Marko, nahranio si me kad sam bio gladan, napojio se me kad sam bio žedan, posetio si me kad sam bio bolestan, kad sam bio u tamnici, obukao si me kada sam bio nag“ (Mt 25, 35-36). Tada će se zapitati, braćo i sestre, i jedni i drugi, kao što reče današnje Jevanđelje: „Gospode, kada smo mi to tebe nahranili, kad smo te napojili, kad smo ti došli u posetu? I jedni i drugi će se zapitati, ali šta će nam, braćo i sestre, Gospod odgovoriti? Šta će nam reći? Reći će nam: Onda kada si imao priliku da pokažeš ljubav prema bližnjem svom, jer tu upravo pokazuješ ljubav. Zato Gospod i kaže: „Kada si nahranio (učinio) jednom od ove moje male braće, mene si nahranio.“ (Mt 25, 40) I jedni i drugi će se u isto vreme ne samo zapitati, nego će se i začuditi. Ovi koji će ući u Carstvo Nebesko, braćo i sestre, začudiće se jer su činili ono što je normalno, ono što je ljudsko. Oni to nisu precenjivali, kao što mi znamo, nažalost, kada pružimo nekome nešto da o tome brujimo, da o tome govorimo kao da smo mu dali Carstvo Nebesko… Zato će se pravednici zapitati, pa će kazati: „Gospode, nisam ja zaslužio Carstvo Nebesko u odnosu prema onome što sam činio, već je tu Božja ljubav, Božji sud je pravi sud. Božija ljubav je ona koja sve vidi, jer ljubav pokriva mnoštvo grehova (1 Pt 4, 8).

Izvor: Eparhija šumadijska