Golgota

Mračno je nebo. Mesec krvavi
U ponoćnome tinja oblaku,
K’o težak uzdah šapće u travi
Vetar. Golgota spava u mraku.
Crno je nebo, ni zvezde nema –
U grozničavom bunilu drema
Planeta stara:
Greh na njoj teška krila odmara…

Tama je pala…
Sumorno ćute troja vešala
U gluho doba tišine mrtve –
Prazna i crna –
S njih su nedavno skinute žrtve:
Dva razbojnika i Božiji sin –
Dva trna
I jedan krin…

Jutro je, al još svitanja nema,
S jerusalimskih tvrdih bedema
Još se ne diže tama nemila:
S Istoka nema tanka bledila
Zore, vesnice bliskoga dana –
Još leži noć ko prikovana
K’o crna krila mrtva gavrana.

Sa strahom, s teškom slutnjom u grudi
Zabrinut narod luta i bludi
Po ulicama,
Tiska se, vrvi
Okolo Hrama
Al’ ne na prinos pashalne krvi
Već da molitvom nadu okrepi:
Hoće l’ svanuti? – šapće i strepi…

Al’ kakva ono utvara bleda
Međ’ narod stupa? Narod se zgleda:
Ko je i šta je?
Niko je ne zna niti poznaje.
Ko duh, ko avet ponoćnih snova
Il’ iz proročkih da je grobova:
Brada se vije, pramenje belo,
Zanesen pogled, dugo odelo,
Pogledom gustu tamu prožiže,
Dršćućom rukom veo podiže

Sa budućnosti sramne Golgote –
„Hristos voskrese!“ – pun strahote
Glas mu zaori…
Golgota gori!…
Nad njome plamti uskršnja zora,
A na njoj Crkva k’o zlatna gora
U rumenome sjaju se kupa –
I k’ njojzi stupa
Svet budućnosti s dalekih strana…
Pod plavim nebom divotna dana
Grmi i zvoni,
Gmižu tisući i milioni –
„Hristos voskrese!“ – vazduh koleba
Do kraja mora, zemlje i neba…
Al’ začas samo… i mrak se gusti
Na zemlju spusti.

I pred strahotom Božjeg viđenja
Što rumen lica s bledilom menja,
Juda se prahom po glavi posu;
Čupajuć’ kosu –
Grudi bijući
I krvav pogled nebu šiljući
Sruši se, kleče:
„Prokletstvo!“ reče.
Drma se, puca Hram Solomona
Od grmljavine uskršnjih zvona…