HALJINE

Sada, kada je potonula u izgradnju kuće, nije bilo ni vremena ni mesta da nosi svoje haljine. Tako da su sve pripale meni.

Pojavljujem se u Nesebru – jedno neugodno, četvorogodišnje unuče, dok baba čuva svoja poslednja dva deteta od ukupno šestoro, završava kuću, naređuje majstorima, neke od građevinskih poslova sama obavlja jer na taj način, hvala bogu, čini korisnom svoju čudovišnu energiju.

haljine

Ko zna šta bi me snašlo da je drugačije. Klement i Maruna, tako su se zvali njeni poslednji izdanci, retko su dolazili jer su se školovali u Burgasu i živeli privatno. Tetka ide u poljoprivrednu, a ujak u pomorsku školu. Ako bih se duže zagubila negde po kući, znalo se da sam na tavanu, na kome je bilo na desetine velikih sanduka sa cipelama, haljinama i svakojakim stvarima donetim iz Češke, u kojoj je porodica postala imućnija. Baba Nikula i deda Bora – Česi, kako su ih zvali – radili su u fabrikama stakla u Bohemiji, Češkoj, između 1948. i 1958, baš u onim najoptimističnijim godinama, za vreme Klementa Gotvalda.

Nikula je imala osećaj za materijale i boje. Otac joj je bio trgovac tkaninama. U Češkoj je sašila haljine za sebe i svoje kćeri i u Pragu je uspela da uda najstariju sa 18 godina.

Nikula se zaista oblačila sа ukusom. Ali samo kada smo išli u bioskop ili kada bi odlazila da agituje po selima.

Vodila me je sa sobom; a gde da me ostavi! Stajala bih ispred govornice i gledala u nju. Baba mi je bila jako lepa i ubedljiva kada bi stala pred gomilu. Ponosila sam se njome: uvek je umela da ubaci ponešto i iz svoje herojske biografije, što bi njen govor činilo zanimljivijim. Na primer, kako je u osmom mesecu trudnoće, dok je nosila mog ujaka, gradila Hainboaz i, uprkos velikom trbuhu, bila udarnica.

Sada, kada je potonula u izgradnju kuće, nije bilo ni vremena ni mesta da nosi svoje haljine. Tako da su sve pripale meni.

Tavan je bio izmazan mešavinom ovčijeg đubriva, fine slame i tamnocrvene gline. Dah brabonjaka i prašine pratio je moja putovanja kroz modu pedesetih, ispred velikog, naprslog ogledala, osvetljenog jedino otvorom na krovu. Prvo sam oblačila crveni kombinezon od atlasa porubljen čipkom. Dodavala sam bele, svilenkaste podsuknje. Zatim su dolazile šarene haljine na cvetiće, strukirane a široke u donjem delu, na bretele, sa otvorenim leđima i dubokim dekolteima. Oblačila sam ih jednu po jednu uz drhtanje. Cipele su bile na stabilne potpetice, sa otvorenim petama i malim procepom napred, na vrhu prstiju. Penjala sam se na visoke štikle. Bila sam mnogo lepa. Tako doterana sam se satima gubila po porodičnoj riznici. Jednom sam čak pronašla jedan pištolj. Pokazala sam ga Rufiju, svom prijatelju iz susedne kuće, i ponovo ga sakrila, samo na drugo mesto. Baba i deda su se često svađali i plašila sam se da će se jedne večeri poubijati.

Tavan sam delila sa ogromnim, naređanim galebovima, koji su mi uz kreštanje ustupali svoju teritoriju. Tada još uvek nisam gledala Hičkokove Ptice i tražila sam jaja 9 zečeva u gnezdima ne razmišljajući o majci koja je vrebala od spolja. Za vreme nekog važnijeg posmatranja znao se čuti babin promukli glas: Gde si, bree. Donooo, Pepooo, Marunaaa, Klemo, Ivana, Veraaa… i tada bi se, nakon što izređa imena svih nas, potpuno besna, setila i mog imena i viknula… Mandoo, kosućutipočupati, silazi odmah odatle… Ponekad sam mislila da se zovem Kosućutipočupati… Koliko puta sam ti rekla da ne rovariš gore – odzvanjao je njen glas u hodniku koji je vodio na tavan.

Bilo je vrlo teško popeti se. Na to sam računala dok sam se krila među gredama, ali je ona toliko bila besna da se otežanog daha penjala uz uspravljene merdevine. Dolazilo je do ludačke jurnjave oko potpornih stubova tavana. „Govance jedno” i „štroko” bili su bojni pokliči. U početku je bilo i zabavno, ali kasnije ne. Udarala bi me onim čega se dokopa – kaišem, ofingerom ili kišobranom, a onda bi izmorena padala na neku gomilu stvari, a ja bih što brže bežala napolje. Dolazila sam kasno nadajući se da je zaspala, ali ona me je vrebala kod kapije i ponovo bi me istukla. Ovoga puta za laku noć.