Deliblatska peščara, oktobra 2013.

Deliblatska peščara u slici i reči. Fotografije i putopis iz Deliblatske peščare

 

Od 10. do 13. oktobra 2013. godine, u Vršcu je održana 44. Konferencija Evropske pešačke asocijacije (European Rambler`s Association – ERA). Ova organizacija postoji od 1969. godine, obuhvata 28 država Evrope i broji oko 6 miliona članova, a njen osnovni zadatak je trasiranje 12 evropskih koridora – pešačkih puteva, koji povezuju evropske zemlje od zapada prema istoku i od severa prema jugu. U današnje vreme, ljudima koji veliki deo dana provedu sedeći za kompjuterom, koji žive i rade u urbanim i zatvorenim prostorima, opterećeni poslovima i pod stalnim stresom, pešačenje (nordijsko pešačenje – „rambling“) se pokazalo kao izuzetna sportska, rekreativna aktivnost koja doprinosi zdravlju i podiže nivo fizičke spremnosti. Zajedničkim pešačenjem putevima Evrope, svi ljubitelji prirode, planinari, pešaci, turisti, imaju mogućnost da upoznaju različite kulture i tradicije, lokalno stanovništvo, prirodu i gradove kroz koje prolaze, i na najlepši mogući način šire misiju prijateljstva, poštovanja životnih vrednosti i čuvanja prirodnog i kulturnog nasleđa, ne obazirući se na različitost u nacionalnoj, generacijskoj, političkoj i svakoj drugoj pripadnosti.

Domaćin konferencije bio je Planinarski savez Srbije, takođe član ove asocijacije, a tokom boravka u Vršcu, učesnici konferencije posetili su brojne kulturno-istorijske i turističke znamenitosti Vršca i Južnog Banata.

U subotu, 12. oktobra, u popodnevnim satima, bila im je organizovana i šetnja po Vršačkim brdima i kroz Deliblatsku peščaru, delom trase Evropskog puta E-4. Kao doprinos ovom događaju, planinari Vršca, Pančeva, Beograda i drugih gradova Srbije odazvali su se pozivu PSS-a da dođu u Vojvodinu i pridruže se zajedničkoj šetnji sa Evropljanima.

U 7 sati ujutru, okupili smo se u Skerlićevoj ulici kod Hrama i krenuli put Vršca. Iz PK Pobeda, bilo je 27 planinara. Kasnije su za Vršac krenuli i planinari iz PK Avala i Balkan. Vrlo brzo, stigli smo do malog mesta Uljma, u južnom Banatu, koje pripada opštini Vršac i tu napravili pauzu za kraći obilazak i prvu jutarnju kaficu. Sačekali smo i sve druge planinarske grupe, koje su pristizale sa raznih strana, a onda, nešto posle 9 sati, autobusima smo se uputili ka mestu Šušara, u čijoj smo blizini i započeli naše pešačenje. Predsednik PK Soko iz Pančeva, Bane, kratkom pričom o Deliblatskoj peščari i Zagajičkim brdima, otvorio je ovu akciju.

Smeštena na krajnjem jugoistoku Vojvodine, u južnom Banatu, nazvana „Evropska Sahara“, Deliblatska peščara, ogromnog prostranstva od oko 30000 hektara površine, najstarija je pustinja u Evropi. Nastala je još tokom ledenog doba, stvaranjem naslaga eolskog silikatno-karbonatnog peska. Posle povlačenja i oticanja voda Panonskog mora, na širokim prostranstvima Panonske nizije, pod dejstvom košave koja na ovim prostorima često duva i uraganskim brzinama do 180 km na sat, nevezani živi pesak vejač raznosio se na sve strane, a kako kažu, čak i do Beča, pa je Marija Terezija naredila pošumljavanje celog tog prostora. Posle završene priče, krenuli smo … u jesen, u vatromet boja koje su svojim živopisnim koloritom bojile lišće na krošnjama drveća pored puta i žbunje na padinama, a kada smo stigli do Zagajičkih brda, pravog bisera Deliblatske peščare, ostali smo potpuno očarani prizorima koji su se pojavili pred nama.

Upravo je košava zaslužna za njihov izgled, jer je na ogromnoj površini oformila bezbroj dina žutog i sivog peska, sa maksimalnim visinama imeđu 70 i 250 metara nadmorske visine. Prekrivene sada već žutom travom, žbunastom vegetacijom i drvećem, na pojedinim mestima gole, nežno su se talasale pred našim očima. Hodali smo putićima koji su vodili još uvek zelenim dolinama između čarobnih brdašaca, sa velikim zanimanjem gledali ta čuda prirode (koja nas, iako smo stalno sa njom, uvek iznenadi nečim novim i neviđenim), uzdisali od lepote, fotografisali…

Uz jednu strmu dinu smo se i popeli, a onda smo, lagano, obodom Zagajičkih brda došli i do najvišeg vrha, obeleženog visokim geometarskim stubom – piramidom (250 m), odakle se pruža divan pogled na Peščaru, Vršačka brda i daleke Karpate.

Posle kraće pauze, kružnom (i delimično istom) stazom, vratili smo se do mesta gde su nas čekali autobusi. U Banatskom Karlovcu, napravili smo još jednu pauzu za osveženje u restoranu, u centru ovog živopisnog banatskog gradića, a zatim autobusima uputili ka mestu gde ćemo se sresti sa učesnicima konferencije koji su iz Vršca krenuli oko 3 sata popodne. I zaista, oko pola 4, našu veliku planinarsku grupu uvećalo je još oko sedamdesetak Evropljana – pešaka. Posle srdačnog susreta i upoznavanja, svi zajedno, krenuli smo u šetnju. Popodne je bilo predivno.

Dok je dan odmicao, blago jesenje sunce polako se spremalo za zalazak i bojilo divnim bojama nepregledne stepe Deliblatske peščare koje je košava nežno češljala, a nebo iznad nas bilo je „oslikano“ kao najlepše platno nekog čuvenog slikara.

 

Posle još jednog kratkog predavanja o Peščari i Evropskim putevima, prevedenog na tri jezika (engleski, francuski i nemački), izašli smo na deo trase Evropskog pešačkog puta E-4 koji vodi kroz Srbiju. Pored divnih, zelenih polja deteline i kroz žutu bagremovu šumu, polako smo došli do Devojačkog bunara, našeg krajnjeg odredišta. Domaćin ove šetnje, Šumsko gazdinstvo „Banat“ Pančevo (JP „Vodjvodinašume“), obezbedio je za sve učesnike topao čaj i domaću štrudlu.

Kroz Srbiju prolaze dva Evropska puta, E-4 i E-7, koji povezuju istočne i zapadne delove Srbije, od mađarske granice prema Bugarskoj (E-4) i Makedoniji (E-7), u dužini od preko 3000 kilometara.

I tako, kao u nazivu projekta Planinarskog saveza Srbije „Kroz Srbiju peške lakim korakom“, kroz koji su trasirani Evropski putevi kroz Srbiju, svi zajedno, ujedinjeni ljubavlju prema prirodi i pešačenju i ponosni što smo deo cele ove lepe priče, tog divnog, jesenjeg dana, punog srca i duše, pešačili smo lakim korakom kroz nestvarno lepa, beskonačna i uzbudljiva prostranstva „najstarije pustinje u Evropi“, dok su nam se pred očima talasala kao more, nežna Zagajička brda, obučena u najlepše jesenje ruho koje se presijavalo u vatrenim bojama i nijansama, pod blagim, oktobarskim suncem.

 

Fotografije i zapis sa putovanja: Marija Petrović