Nameštena soba

Student bez sobe i udovica bez muža i jedna nameštena soba. Ljubavna priča iz studentskih dana

Čekam da dođe vreme, ali,
ono, samo, prolazi…
(Janjić)

Kao student treće godine filologije, ostao sam, iznenada, bez stana. Čitajući male oglase u večernjim novinama, slučaj me je doveo do vrata gospođe Žanke, udovice.

Bila je to moja prva ljubav… eto, ne stidim se da kažem!…

Ljubav, čudna, neobična, s pomešanim osećanjima, gotovo kradena. Zbog koje se, na neki način, čak, stidim. Rado bih je zaboravio, ali… Zar tolike druge moje ljubavi, raznovrsne i raskošne, pa da je ne izbrišu ili, bar, donekle, potisnu?!…

Svakako, to je nemoguće. Lepota i milje ostaju! Zauvek. Baš zato što je u pitanju prva ljubav. „Prva ljubav zaborava nema…“ Kič? Možda, ali: ljubav!…

Godinama sam bio kivan na sebe. Gde su tad bile moje vršnjakinje?! Koleginice s fakulteta?! Devojke iz kraja?! Zar s crnom udovicom, crni sine, da otvoriš stranice svog mladalačkog, ljubavnog romana?!

Ali, sve je slučajno u ljudskom životu. Ili mislite da nije? Grešite. Gospođa Žanka i ja, bili smo, samo, pukim slučajem gurnuti jedno drugom u naručje, u topao zagrljaj. Po strogim zakonima slučaja. Ali to bi me daleko odvelo, a, ko zna, da li bih bio dovoljno ubedljiv u izvođenju nesigurne zakonomernosti ovog slučaja?

U stvari, „stara pesma“. Provincijalac, došljak u velikom gradu. Posle mature, moje vršnjakinje su se, kao pahuljice, razvejale po svetu. Koleginice s fakulteta, mislile su, samo, na učenje, vežbanje, kolokvijume, ispite….  Devojke iz kraja, zabavljale su se s momcima koji su se brzo zapošljavali. I udavale se… Dok sam ja, „u vrloj prestonici“, učio, i, samo, učio! Ručavao sam u Opštem studentskom restoranu zvanom „Tri kostura“. I selio se. Bezbroj puta. S mansarde u hodnik, iz hodnika u slepo sopče, iz njega u ostavu, iz ove u adaptirano kupatilo koje je prethodno bilo namenjeno predsoblju za sporedan ulaz… užas!… Sve gore i jadnije! A hteo sam, u sjajnom naletu da osvojim svet! Pa, jednog dana, kad se, najzad,  ozbiljno posvetim književnom radu, da dobijem i Nobelovu nagradu za književnost, što da ne! Već sam imao ime i prezime člana Švedske akademije, u Stokholmu, koji je primao rukopise! Trebalo je, samo, poslati nekoliko zrelih, odabranih dela i… čekati! Na uspeh, podrazumeva se!… Sačekati svoj red!…

Odjednom ta gospođa Žanka i njena nameštena soba…

– Izvolite, sedite – reče ona kad me ljubazno, tog letnjeg popodneva, propusti u veliku svetlu dnevnu sobu s dva ogromna trokrilna prozora. S nekoliko slika Kolesnikova na plavom zidu. S palmom u jednom uglu, s asparagusom u drugom, iznad kauča i s kaminom u trećem uglu, kaminom tako skupocenim i kitnjastim kao kakav muzej…

A ja sam tog dana ručao buđav pasulj s kuvanom viršlom, na žutom margarinu koji se lojio u ustima lepeći usne.

– Odakle ste?… Šta ste po zanimanju?… Sigurno već imate i devojku?…

Da nemam devojku, to joj se svidelo.

Gospođa Žanka, bila je srednje visine, srednje lepote, srednjih godina, možda i srednjeimovnog stanja. Čvrsta. Negovana. Prijatan glas. Od nje se širio miris ljubičice. Lep, pun osmeh. Brze kretnje. Sigurna u sebe…

Gledala me je pravo u oči. Sad se sećam: kao zmija žabu! Sve što bih rekao, oduševljavalo ju je. Pohvalila je moju ozbiljnost, pravilan jezik, besprekoran naglasak, moj „naučni izgled“, moju visinu (naočari kao i mršavost, neuhranjenost je preskočila)…

– Pa, gospođo, koja je to soba koju izdajete, hteo bih da je pogledam? – rekao sam kad je veče već poodmaklo, najzad, zbog sobe sam i došao.

– Pa to je ova soba – reče ona i nasmeši se.

– Ova?!… Pa ovo je prolazna soba…

– Da… Jest prolazna, ali kad se ja povučem u svoju sobu, više ne izlazim. Uopšte vas neću uznemiravati… Jeste li za čašicu višnjevače? Sama sam je pravila…

Bio sam „za čašicu“. I ne, samo, jednu. Šećer u višnjevači koju je ona pripremila u tegli, na suncu, u potpunosti je zamenjivao bednu studentsku večeru.

Saznao sam da je ostala udovica pre više od dve godine. (Čudno, očekivao sam da kaže „tek“.) Živi, sama. Dosad se nije udavala, ali mora da izda sobu; materijalne prilike, bolje reći neprilike, nateruju je. Ako prihvatim, biće joj drago. Taj novac će je „potkrpiti“! (Izraz me je užasnuo, zar, ja, golja, nekog da „krpim“?!). Pretpostavlja da će se sa mnom dobro slagati. Voli moju ozbiljnost, dopada joj se. Pa ako, ponekad, noću, i prođe iz svoje sobe kroz moju sobu, nek se ne plašim, neće mi se uvući pod jorgan! Taman posla, velika je razlika među nama u godinama, a i ovako odskačem, ja, budući književnik od imena, a ona tek udovica, domaćica i stanodavka. A da će, ponekad, morati proći pored mog kreveta, možda čak i bosa, da me ne probudi, nek je izvinim, to nije ni s kakvom ženskom namerom već, čisto, zbog fizioloških potreba. Prema tom, ona će, samo, proći u kupatilo, isključivo po mraku, uopšte me neće probuditi. Uprkos korpulenciji, treba da znam da joj je hod lagan, korača kao gazela. Taj mekan hod, postigla je dijetom. Težinu nije smanjila, ali je doterala hod… itd.

Davno je minula ponoć, a mi smo i dalje sedeli i pričali o svem i svačem. Već smo postali dobri znanci. Brzo je menjala teme. Zbog višnjevače, jedva sam je pratio. Najzad sam se promeškoljio na stolici i pokazao nameru da se pozdravim.

– Ni govora, neću da čujem! – rekla je gospođa Žanka. – Svi tramvaji su odavno u depou. Prespavajte, ovde. I tako je ovo vaša soba…

Nisam imao izbora. Prokleta višnjevača!

Dugo sam ležao na leđima. Kraj samog zida. Osluškivao sam šta gospođa Žanka radi u stanu za koji sam pretpostavljao da je ogroman (bio je jednosoban s trpezarijom). Ona je stalno prolazila kroz sobu, nekim poslom, tiho, gotovo na prstima. Uzbuđivalo me je saznanje da ta krupna, bujna žena, meni do ovog dana potpuno nepoznata, prolazi bez papuča, dakle, bosa, kroz sobu, pored mog kreveta, tako blizu da me zapahne njen jak miris.

U jednom trenutku, ugledao sam, kroz trepavice, njeno lice iznad svoje glave, proveravala je da li spavam. Smesta sam zažmurio kao da sam u najčvršćem snu.
Kad je otišla, dugo sam udisao miris njenih noćnih ljubičica, ali i njenog znoja, znoja zrele žene… Ubrzo sam zaspao i usnio najslađi san u životu.

Verovatno pod utiskom dugog razgovora s gospođom Žankom, kao i uticajem slatke a jake višnjevače, sanjao sam kako ležim s njom u krevetu i predajem se njenim milovanjima!…

Odjednom, ja više ne mogu da razlikujem san od jave!
Java ili san?! Šta je šta?!…

Stvarno osećam njen vreo dah na grudima. Pružam ruke i, na veliko iznenađenje, dodirujem njeno telo, golo, vrelo, vlažno… Sve to pod mojim drhtavim prstima!… Dok sam spavao, legla je kraj mene, sinulo mi je…

Nije mi mnogo trebalo da u mraku, opijen mirisom ljubičica i znoja, pronađem njena medna usta, željna poljubaca! Da, ljubili smo se i ćutali. Greh je bilo pričati. Gledati. Disati. Samo ljubiti, ljubiti, ništa ne govoriti, ne pomerati se, paziti da se san ne prekine… Ali, to nije bio san! Zapravo jest, ali san na javi!…

Bez ijedne reči, stapali smo se u strastvenom a ipak bojažljivom zagrljaju. Kao da smo brali zabranjeno voće… Jedan plod… još jedan grozd… jedno zrno… pa još jedno… Kao da smo bili u strahu da bi nas neko mogao iznenaditi. I prekinuti taj divni san na javi. Vratiti nas u obični sat i čas, u usamljenost i prozaičnu stvarnost. A, ko zna, možda i kazniti! Gde je greh, tu je i kazna! Zaslužna, za nas dvoje… Da li nas, to, neko, pušta, nas, dvoje ćutljivih bića, u mraku, u pozno doba, da pređemo čak i onu neslućenu granicu o kojoj se, tek, mašta ili sniva, čini a ne govori, uzima i u isto vreme daje, da bi nas, kad ta granica izostane, kazna još brže i žešće sustigla?

Ništa od tog, sve je java!

Uzimam njene dojke i, prežedan i preželjan, pijem tihe slasti s njihovih drhtavih vrhova! Slušam njen gugutav šapat, topao i grcav, ali ne čujem šta govori ako uopšte meni govori. Njena ruka, miluje mi kosu, rame, spušta se niz leđa i izaziva u meni trnce ljubavne treme koja mi toliko prija. Sve ono o čem sam u svojim mladićkim razmišljanjima naslućivao i priželjkivao, sad mi je na dohvatu ruke, uzimam, slobodno, čvrsto stežem i dugo držim bez bojazni da mi vreme može nauditi i oteti mi sve te darove! Čim ostavim jednu lepotu, čeka me druga, još lepša! Sav postajem jedno veliko osećanje. Ispunjena želja. Ostvaren san. Izgledam sebi kao veliko jezero, more, ogroman okean koji je u stanju da obrgli i najskriveniji delić obale… Njen stomak mi se čini kao nepregledna cvetna livada, s mirisom ljubičica, s opojnim dahom vetra koji mi ćarlija po obrazima i mokrom čelu. Njene dugačke i pune noge, grle me i ljuljuškaju na čudesnim talasima ljubavne plime. Kako god se pomaknem, njene usne me sustižu i predaju mi cvetni nektar. Gubim se među njenim vrelim dojkama koje mi padaju sa strane, a zatim osećam kako me njene snažne ruke lako podižu kao perce i ostavljaju, tako, na vrhu, kao pobednika…

I tu se otvori soba velike tajne…

Više meseci, možda i čitavu godinu, stanovao sam kod gospođe Žanke. Često bih, u dugim noćima, osetio njeno telo kraj sebe, u tesnom krevetu.

Nikad o tom nismo pričali preko dana.

Često se nismo ni viđali. Učio sam u biblioteci, provodio vreme na fakultetu, na javnim predavanjima, u čitaonici… A i kad bismo se susreli, pogledi su nam bežali u stranu. Kao da smo oboje bili zaplašeni dnevnim svetlom. Kao da smo oboje bili hrabri samo noću.

I, stvarno, noći su bile naše, samo naše, pune strasti. Noću, uvek bi ona dolazila meni. Ja nisam imao hrabrosti da kročim u njenu sobu, ne znam zašto. Plašio sam se da je, možda, ne uznemirim.

Uredno sam plaćao više nego simboličnu stanarinu. Ponekad bih je zamolio da kratko telefoniram majci iz predsoblja. Novčić bih spustio u ukrasnu, kristalnu pepeljaru. Jednom mi je skuvala čaj od lipe i dala udarnu dozu aspirina. Jednom mi je na stočiću ostavila veliko parče štrudle s makom. Jednom me je pozvala na pileću supu s knedlama od griza. Moju košulju, opranu i ispeglanu, jednom sam našao na naslonu stolice, hvala joj…

Ponekad je ne bih viđao, danima, provodila je sve vreme u svojoj sobi. Možda je čitala, možda je pisala pisma, možda je gledala televiziju, ne znam.

Jednom, provirio sam kroz ključaonicu, malo sam je špijunirao. Stajala je kraj prozora, gledala je, preko pristaništa, na drugu savsku obalu, u to vreme tamo je bila gradska plaža. Ko zna o čem je razmišljala?…

Ne sećam se, više, zašto sam morao da napustim nameštenu sobu. Godine i silni novi utisci, postepeno su izbrisali razlog zbog kog sam se odselio. Ali, ne verujem da nije postojao. Tek, rastali smo se i rukovali na mom odlasku. Pomogla mi je da iznesem kofer i paket knjiga, uvezan kanapom. Mahnuo sam joj iz taksija. Mahnula mi je s trotoara. Nikad je više nisam video…

Sad, posle toliko godina, znam da sam voleo gospođu Žanku, svoju prvu ljubav.

Da li je ona volela mene?

Znam da jest. Ali, vreme se „isprečilo“ između nas. Vreme nas pribižilo, vreme nas i udaljilo…

oOOo