Čast Srbima koji ljube zemlju svoju
Čast neka je sveštenstvu srpskom. Čast seljačkom narodu srpskom! Sram na bezglavu gospodu srpsku!
Spotakoše se mnoga gospoda srpska na Jugu i na Zapadu. Zaboraviše opomenu Hristovu; gledajte i čuvajte se od lakomstva, (Lk. 15.) pa se polakomiše na bogatstvo i slasti i sve obmane ovoga sveta; polomiše krstove po svojim kućama i čalmu zaviše oko glave i počeše avdes uzimati i po džamijama klanjati.
No čim su se oslobodili Istoka oni su pali u ropstvo Zapada. Seljaci šumadijski bili su prevareni od Srba zapadnjaka, od svoje krvne braće iz Austrije. Ovi Srbi zapadnjaci upali su u oslobođenu Šumadiju i počeli stvarati zakone i ustanove poput protestanata i katolika – a to su dve zapadne hrišćanske jeresi. Počeli su uređivati srpsku centralnu zemlju po ugledu na zapadne jeretike. Bili su pismeni i učeni, zbog čega su ih nepismeni ustanici cenili i vlast im davali. Ali su se ustaški kneževi strašno prevarili. Njihova braća iz Austrije bili su izlizani sasudi Pravoslavlja, kalaisani kalajem protestantskim i katoličkim, zapadnjačkim. Oni su bili kobna prethodnica zapadnom uticaju na Srbiju. Oni su otvorili sve kapije i sve kanale prema Zapadu i učinili da se tek oslobođena turska raja pretvori u raju truloga Zapada.
Sedamdeset godina posle propasti na Kosovu Srbija je bila potpuno pokorena od istočnih jeretika; sedamdeset godina posle Drugog ustanka oslobođena Srbija pala je u potpuno ropstvo zapadnih jeretika. Mislimo na idejno ropstvo: duhovno, intelektualno, moralno, političko i kulturno.
I knez Miloš i Ljubica, pa čak i Vučić, uviđali su opasnost od „nemačkara“ ali im nisu mogli odoleti. Vikali su i pretili, ali probijenu branu nisu mogli učvrstiti. Knez Aleksandar je podlegao uticaju Zapada bezvoljno i malodušno; knez Mihailo dragovoljno, a kralj Milan svim srcem i dušom.
Turci su predali knezu Mihailu ključeve od gradova, a knez Mihailo počeo je predavati ključeve srpske duhovne samostalnosti Zapadu. Poslednji Obrenovići i Karađorđevići tu su predaju dovršili. I te ključeve Zapad još drži u svojim rukama i caruje nad Srbijom.
Ko se bunio protiv te dragovoljne predaje Zapadu? Crkva pravoslavna sa seljačkim narodom svojim. Kroz ceo devetnaesti vek sveštenici srpski vikali su i pisali: „Truli Zapad! Truli Zapad! Branimo se od trulog Zapada!“.
Čast neka je sveštenstvu srpskom. Čast seljačkom narodu srpskom! Sram na bezglavu gospodu srpsku! Sram i na one vladare srpske, koji u ime Zapada prezreše i Srpsku svetosavsku crkvu i srpski seljački narod. Kako su radili onako su i prošli. Njihov kraj posvedočava gnjev Božji i gnjev Svetog Save na njima. Čitajte i slušajte o strašnom skončanju srpskih vladara posle Kneza Miloša i užasavajte se od gnjeva Gospodnjeg.
Mnogo su pretrpeli srpski sveštenici i srpski seljaci zbog svog odlučnog stava protiv jeretičkog Zapada. Sveštenici su ismevani kao „rusofili“ i „nazadnjaci“, a srpski seljaci kao „neprosvećena masa“, i kao „glupi seljaci“. I to ne toliko od onih „nemačkara“, od onih kalaisanih Srba iz Austrije, koliko od šumadijskih sinova školovanih na Zapadu. Oni su bili cveće prema ovima. Ovi su predstavljali besnu kliku i bezbožnu hordu agenata zapadne „kulture“, „prosvećenosti“, „progresa“. Nove poturice, još opasnije od starih poturica. Sve što je srpsko oni su odbacivali kao tursko, a sve što je tursko oni su prezirali kao azijatsko. Međutim nisu poznavali u suštini ni šta je srpsko ni šta je tursko ni azijsko. Plitkoumni „komi voajažer“ zapadnih trgovaca. Izdajnici veći i užasniji od Vuka Brankovića.
Sveti Vladika Nikolaj