Šta je greh – oprostivi i smrtni, neoprostivi gresi. Kakvi grehovi postoje?

 

GREH I GRESI – oprostivi i smrtni, neoprostivi gresi. Kakvi grehovi postoje?

Šta je greh? Greh je slabost naše duše. Kako prepoznati greh, koji sve gresi postoje, smrtni, neoprostivi, mali i teški, oprostivi. Kako se boriti protiv greha

 

GREH I VRSTE GREHA

• Greh nam je posredstvom pada postao toliko svojstven, da su njime prožete sve naše osobine i svi pokreti duše. Odbacivanje greha koji se srodio sa dušom, izjednačilo se sa odbacivanjem duše. Takvo odbacivanje duše neophodno je za njeno spasenje. Odbacivanje prirode uprljane grehom neophodno je radi usvajanja prirode obnovljene Hristom. Iz tanjira se baca sva hrana kada je jedan njen deo zatrovan; tanjir se pažljivo pere, pa se tek onda ponovo u njega stavlja hrana koja treba da se iskoristi. A zatrovana hrana se sasvim opravdano i sama naziva otrovom.

• Ni za jedan greh nemoj da misliš da je nevažan. Svaki greh predstavlja narušavanje zakona Božijeg i protivljenje volji Božijoj, gaženje savesti. Od besposličenja i naoko sitnih sagrešenja, postepeno prelazimo na velike grehe.

• Bezosećajnost postaje… uobičajeno stanje duše. Ona često biva zadovoljna njome; često je smatra za stanje ugodno Bogu i za spokojstvo savesti, dok ona zapravo predstavlja ‐ gubitak osećaja sopstvene grešnosti, gubitak osećaja blagodatnog, duhovnog života, uspavljivanje i slepilo savesti.

U takvom stanju ‐ stanju strašne pomračenosti i bezosećajnosti ‐ različiti gresi slobodno ulaze u dušu, praveći od nje svoju jazbinu. Gresi koji se ukorene u duši, pretvaraju se u tako silne navike, kao sama priroda, ponekad i jače. Grehovne navike se nazivaju strastima Čovek to i ne primećuje ‐ ali neprimetno sa svih strana biva okovan grehom, potčinjen njegovoj vlasti i porobljen. Onaj ko postojano prenebregava opomene savesti i ko je sebi dopustio da padne u ropstvo grehu, taj samo uz najveći trud i naročitu pomoć Božiju može da pokida okove pomenutog ropstva i pobedi strasti, koje kao da su se pretvorile u prirodne osobine.

• Poraz jednog vojnika još uvek ne predstavlja poraz čitave vojske. Tako i vaše sagrešenje rečju još uvek ne predstavša pad duše. Zbog takvih svakodnevnih i čestih padova ne treba prekomerno da tugujemo, jer je to lukavstvo đavola koji preteranom tugom hoće da unese raslabljenost u dušu. Upravo za takva pregrešenja Serafim Sarovski kaže kako ne treba da osuđujemo sebe kada dođe do spoticanja, nego da se smatramo sposobnim za svaki greh i da znamo kako naše spoticanje nije novost i nešto neuobičajeno, te da stoga hodimo pred Bogom u skrušenosti duha, ispunjeni pokajnim mislima. To je ono što Bog nvće prezreti, tj. kada se srce skrušeno i smireno postavi iznad spoticanja, onoliko koliko čovek može da bude iznad njih.

• Ne treba sebe da osuđujemo zbog spoticanja, ali ne zato što je neki greh nevažan ‐ ne, jer svaki greh je rana ‐ nego zato što smo otkupljeni za neizmernu cenu: Krvlju Bogočoveka. Onaj ko osuđuje sebe pada u očajanje, a ko se uzda u Hrista prinosi pokajanje i isceljuje se njime.

• Najteži greh je ‐ očajanje. Taj greh vređa svesvetu Krv Gospoda našeg Isusa Hrista, odbacuje Njegovu svemoć, odbacuje spasenje koje je On darovao, pokazuje da su u duši prethodno vladali samopouzdanje i gordost, da su joj vera i smirenje bili strani. Očajanja se treba čuvati više no svih drugih grehova ‐ kao smrtonosnog otrova, kao ljute zveri.

Ponavljam ‐ očajanje je najgori od svih grehova. Sazrelo očajanje obično se izražava samoubistvom ili delima koja su istovetna samoubistvu. Samoubistvo je ‐ najteži greh! Onaj ko ga počini lišio je sebe pokajanja i svake nade na spasenje. Sveta Crkva ne savršava nikakav pomen za njega, ne udostojava ga opela i pogreba na hrišćanskom groblju. Za samoubistvom po svojoj težini slede smrtni gresi kakvi su: ubistvo, preljubočinstvo, jeres i drugi njima slični. Ovi gresi, iako manje pogubni nego samoubistvo i očajanje koje vodi do samoubistva jer onome ko ih je počinio ipak ostavljaju mogućnost pokajanja i spasenja nazivaju se smrtnim. Onome ko prebiva u njima, prema pravilima svete Crkve, ne dopušta se pričešćivanje Svetim Hristovim Tajnama i učešće na Bogosluženjima. Ako ga smrt zadesi nepokajanog zbog tih grehova, njegova večna propast je nesumnjiva. Pokajanje čoveka koji prebiva u smrtnom grehu može da bude prihvaćeno kao istinsko samo onda kada on ostavi taj smrtni greh. Tek tada njemu može biti dopušteno da se sjedini sa Hristom kroz pričešćivanje Svetim Tajnama! Zato se, osim očajanja i samoubistva, posebno pažljivo treba čuvati smrtnih grehova, uz tvrdu i odlučnu nameru u duši da se ne pada u njih. Ako se pak dogodi nesreća da se padne u neki smrtni greh, odmah ga treba ostaviti, isceliti se pokajanjem i na svaki način se čuvati da se ponovo ne padne u njega. Ako se pak kakvim nesrećnim sticajem okolnosti dogodi da se ponovo padne u smrtni greh, ne treba se prepuštati očajanju ‐ ponovo treba pribeći Bogom darovanom duhovnom leku, pokajanju, koje čuva svu svoju snagu i delotvornost sve do samog kraja našeg života.

Postoje i gresi koji nisu smrtni: jedan od njih je teži, drugi lakši. Prvo se treba odučiti od težih grehova, a potom od lakših. Na primer, greh koji nije smrtan je ‐ prejedanje; takođe, nije smrtni greh ‐ stomakougađanje. Prejedanje je grublje i praćeno je težim po sledicama nego stomakougađanje. Zato se prvo treba odučiti od prejedanja, a potom od stomakougađanja. Uostalom i gresi koji nisu smrtni, kao što su prejedanje, stomakougađanje, rasipništvo, praznoslovlje, podsmevanje i slični, kada se rašire i obuzmu čoveka, mogu veoma da se približe smrtnim gresima. Greh koji ovlada čovekom naziva se strašću. Strast podleže večnim mukama, rekli su oci. Stoga nikako ne treba umanjivati značaj grehova koji nisu smrtni, već treba paziti da neki greh ne naraste i da se od njega, kroz naviku, ne formira strast. Radi očišćenja od takvih grehova i radi boljeg čuvanja sebe, sveta Crkva je za svakog pravoslavnog hrišćanina odredila da najmanje četiri puta godišnje (u izuzetnoj situaciji obavezno jednom) pristupa Svetoj Tajni Ispovesti. Sveta Ispovest donosi dvojaku korist: daje oproštaj od Boga za učinjene grehe i čuva od ponovnog pada u njih. ʺDuša ‐ kaže sveti Jovan Lestvičnik ‐ koja ima običaj da svakodnevno ispoveda svoje grehe, uzdržava se od novog pada sećanjem na ispovest kao uzdom. Neispoveđeni gresi lako se ponavljaju, kao da su počinjeni u mrakuʺ.

Postoje gresi koji se čine rečju. Njih nikako ne treba smatrati za nevažne! Od šaljive do zle reči veoma je kratko rastojanje! Zbog svojih ćeš reči biti opravdan i zbog svojih ćeš reči biti osuđen (Mt. 12,37) rekao je Spasitelj. Jezik je počinio velika zla: izgovorio je odricanja od Boga, hule, lažne zakletve, klevete na bližnjeg. Odricanje od Hrista i bogohuljenje ubrajaju se u najteže smrt ne grehe.

Postoje gresi koji se savršavaju mislima, osećanjima srca, pokretima tela. Ni jedan od njih nije mali, svaki je ‐ neprijateljstvo prema Bogu! Ali kada se misao i srce naslađuju grehom, kada vole da ga prividno ostvaruju kroz duga i bujna maštanja ‐ takav tajni duševni greh blizak je grehu počinjenom na delu.

Čovek vrlo brižljivo treba da izbegava svaki greh uopšte. Dužan je da svakodnevno prinosi Bogu pokajanje za one grehe u koje pada po nemoći ‐ delom, rečju, pomišlju i svim čulima ‐ a najbolje je da TO pokajanje prinosi no svršetku molitvenog pravila, pred odlazak na počinak.

Osim toga, dužan je da svake godine barem četiri puta očišćuje svoju savest Svetom Tajnom Ispovesti. Ako se pak dogodi da padne u smrtni greh, bez odlaganja treba da ga ispovedi svome duhovnom ocu.

• Ne vezujte se za sitnice i ne sudite sebi zbog sitnih pogrešaka i nepromišljenih koraka. I jedno i drugo služi kao izvor uznemirenja i uninija. Sitne pogreške, u koje neprestano pada svaki čovek, leče se stalnim pokajanjem pred Bogom, pokajanjem koje se sa stoji od malobrojnih reči izgovorenih od srca. Često se pokazuje da je reč pokajanja moguće izgovoriti samo umom i to je dovoljno, ukoliko se izgovori sa pažnjom.

• Pazi: nema ničeg čudnog i neobičnog u tome što padamo u grehe, što greh deluje u nama! Tome se čude samo neiskusni ‐ samo njih to uznemirava. Svi smo mi u stanju pada. Začinjemo se u beza konjima, rađamo se u gresima. Sa trpljenjem treba da nosimo ʺjaram Navuhodonosorovʺ, tj. delovanje greha u sebi, i iz milosti prema sebi da se očišćujemo pokajanjem, bacajući svoju slabost pred Boga i neprestano My je pokazujući. Svako narušavanje zakona očišćuje se pokajanjem; neispravno delo postaje ispravno kada se ispravi po jevanđelskim zapovestima. 6.311

• Braćo, čuvajmo se naše slabosti! Čuvajmo se greha koji nas lako prevari, koji se lako uvuče u nas, porobi nas i okuje! Čuvajmo se naše pale prirode, koja ne prestaje da rađa korov greha! Stalno treba da pazimo na sebe, da proveravamo svoje duševno stanje prema Jevanđelju i da nikako ne dopustimo ni jednom grehovnom nagovoru da ojača i da se razmnoži u duši, smatrajući ga nevažnim. ʺKad budeš uveden u začetak zla, nemoj sebi da kažeš: neće me pobediti. Jer koliko si uveden, toliko si već pobeđenʺ kaže prepodobni Marko Podvižnik. Treba znati i to, da ʺđavo mala sagrešenja predstavlja kao još manja, budući da drugačije ne može da dovede do većih sagrešenjaʺ, kako je rekao isti prepodobni. Nikada ne treba zanemariti korov koji niče u srcu, ili grehovne pomisli koje se javljaju u umu. Pomisli treba odmah odbacivati i odagnavati, a grehovna osećanja iskorenjivati i uništavati, suprotstavljajući im jevanđelske zapovesti i pribegavajući molitvi. Korov se lako počupa kad je slab i mlad. Kada se pak vremenom i usled navike ukoreni, tada njegovo uklanjanje iziskuje velike napore. Grehovna pomisao, kada je primljena i usvojena umom, postaje deo načina razmišljanja, lišavajući ga ispravnosti; a grehovno osećanje, kad se ukoreni u srcu, kao da postaje njegovo prirodno svojstvo, lišavajući srce duhovne slobode.

• Da bi čovek poverovao u Hrista i da bi primio hrišćanstvo, potrebni su svest o sopstvenoj grešnosti i pokajanje; da bi čovek bio hrišćanin potrebno je da vidi svoje grehove, da ih bude svestan, da ih ispoveda i da se kaje. Nemoguće je da neko ko prebiva u grehu i ljubi greh bude prihvaćen od strane Hrista: Jer svaki koji čini zlo mrzi svetlost i ne ide ka svetlosti, da se ne razotkriju dela njegova, jer su zla (Jn. 3,20). Šta ima pravednost sa bezakonjem; ili kakvu zajedniiu ima svetlost s tamom? A kakvu saglasnost Hristos sa Velijarom? (2. Kor. 6,14 15). Da bi čovek prišao Hristu i stupio u jedinstvo sa Njim posredstvom svetog krštenja, neophodno je da se najpre pokaje. Posle svetog krštenja nama je takođe ostavljena sloboda ili da prebivamo u jedinstvu sa Gospodom, ili da narušimo to jedinstvo kroz greh. I ne samo to! Svetim krštenjem nije uništena osobina naše pale prirode da rađa pomešano zlo i dobro, kako bi naša volja stalno bila iskušavana i kako bi naš izbor Božanskog dobra, koje smo zavoleli više nego zlo, bio slobodan i dokazan prihvatanjem svih tegoba krsnog puta. Svetim krštenjem se briše prvorodni greh i gresi počinjeni pre krštenja, grehu se oduzima nasilna vlast nad nama koju je imao pre no što smo se ponovo rodili, daruje nam se blagodat Duha Svetoga Kojim se sjedinjujemo sa Bogom u Hristu i dobijamo snagu da obaramo i pobeđujemo greh. Budući da nismo izbavljeni od borbe protiv greha, u našem zemaljskom životu ne možemo da budemo u potpunosti slobodni ni od sagrešenja, jer i pravednik sedam puta (tj. često) padne i opet ustane kroz pokajanje (Prič. 24,16), kako kaže Sveto Pismo. On pada zbog svoje slabosti i ograničenosti, jer ne može uvek da primeti greh koji niče iz pale prirode, nakon što je prethodno fino i neprimetno donesen i ubačen od strane palih duhova; pokajanje stoga postaje njegovo neotuđivo nasleđe, njegovo postojano oružje, njegova neprocenjiva riznica. Pravednik pokajanjem podržava svoje opštenje sa Hristom; on se pokajanjem leči od rana koje mu nanosi greh. Ako rečemo veli sveti Jovan Bogoslov da gpexa nemamo, sebe varamo i istine nema u nama. Ako ispovedamo gpexe svoje, veran je u pravedan ga nam oprosti gpexe, u očisti nas od svake nepravdv. Ako rečemo da nismo sagrešili, pravimo ga lažom i reč Njegova nije u nama (1. Jn. 1,8 10). On ovo govori o nevoljnim gresima ‐ gresima usled slabosti i ograničenosti, onima koji su manje važni, koje ni sveti ne mogu da izbegnu; ali o dobrovoljnom grehovnom životu govori sledeće: Svaki koji u Njemu (u Gospodu Isusu Hristu) prebiva ne gpešu; svaki koji greši nije ga video niti ga je poznao. Dečiie, niko da vas ne vara: koji tvori pravdu pravedan je, kao što je On pravedan; onaj koji tvori gpex od đavola je, jer đavo grešu od početka. Radi toga se javi Sin Božiji da razori dela đavolja. Svaki koji je rođen od Boga ne čini gpex (tj. ne vodi grešan život, ne pada u smrtne niti u dobrovoljne grehe), jer seme Njegovo ostaje u njemu, i ne može grešiti jer je od Boga rođen. Po ovome se poznaju deca Božija i deia đavolja (1. Jn. 3,6 10). Deca Božija žive po jevanđelskim zapovestima i prinose pokajanje zbog svojih slabosti. Ako se služitelju Božijem nekim nesrećnim slučajem dogodi da padne u smrtni greh, on se od grehovne rane isceljuje pokajanjem i ispovešću, te stoga ne prestaje da bude dete Božije. Oni koji dobrovoljno vode grešan život, iz ljubavi prema takvom životu, i koji rado padaju u svaki greh kada im se ponudi ‐ smatrajući blud u raznim oblicima u kojima se javlja i svako drugo prestupanje jevanđelskih zapovesti za sladosti života ‐ to su deca đavola, čak i ako sebe nazivaju hrišćanima, čak i ako učestvuju u nekim crkvenim molitvoslovljima i obredima, čak i ako pristupaju Svetim Tajnama, koje su im na sramotu i na osudu.

• Oci koji su bili silni duhom i telom, bojali su se i najmanjeg greha, i najmanjeg odstupanja od jevanđelskog učenja: tim pre mi, slabi po duhu i telu, treba da se plašimo greha koji nalazi sigurno utočište i potporu u našoj slabosti, i koji ulazeći u nas uzima oblik nevažne sitnice, a kada uđe pretvara se u strašno čudovište.

• Bežimo, bežimo od našeg ubice greha! Bežimo ne samo od smrtnog greha, nego i od oprostivog, kako se usled naše nebrige ne bi pretvorio u strast, koja obara u ad jednako kao i smrtni greh. Postoje oprostivi gresi. Tako, ako se nekome dogodi da ga ponese prejedanje, bludni pogled ili pomisao, da slaže, da nešto sitno ukrade, da se preda sujeti, da se pogordi ili razgnevi, da se za kratko vreme ogorči na bližnjega ili da zlopamti ‐ u svim takvim slučajevima, kada no ljudskoj slabosti dođe do pada, ukoliko za njim uslede svest o grehu i pokajanje, mi lako dobijamo oproštaj od milosrdnog Boga. Oprostivi greh ne odvaja hrišćanina od Božanske blagodati i ne umrtvljuje njegovu dušu onako kako to čini smrtni greh; ali i oprostivi gresi su štetni kada se zbog njih ne kajemo, nego samo uvećavamo njihovo breme. Prema poređenju koje daju sveti oci, čoveka jednako može da potopi težak kamen vezan oko vrata, ili vreća puna sitnih zrna peska; tako jednako vuku u adsku propast i smrtni greh i mnoštvo nakupljenih malih, oprostivih grehova.

Sveti Ignjatije Brjančaninov – Enciklopedija pravoslavnog duhovnog života