Веселинка Стојковић 

ВРАЊЕ

 

 

„– Јустина, зар ме не препознајеш?

Подигла је главу с плетива које јој је опет било у рукама. Цвет је спустила у грнчић с водом крај себе, и рузмарин.

– Ниси ме видела? Не видиш ме?

– Ти мене, Јустине? Зато си се вратио?

– Нисам ни одлазио. Али кад сам се вратио, ти си била отишла. Знао сам да ниси, а отишла си била.

– Само сам овде седела. Овде сам чекала да се вратиш. Узео си ме за руку и овде довео. Кад си полазио. Не сећаш се?

– И ти се ме водила, али кад сам стигао, рука ти није била у мојој руци. А ја сам је стезао. Обе руке.

– Видиш, она се истргла, од бола. Али још је ту. Обе су руке ту.

Погледао је у састављене и полусклопљене шаке подигавши их према очима. Обе су њене руке биле ту, у њима.

Онда су им се очи среле. Враније од свих очију у граду. И читавој царевини. Враније их није било. А од светлости.

Лица им у светлости се сретоше.

Руке.

Сада су знали ко су: Једно.

Родише им се синови и кћери. Све саме здравице и лепоте. И радице. Памтице. Зналице. Узеше им и деца и унуци и друге боје за своје очи, дарова их небо свим даровима.

Тада град доби име, кад се узеше за руке. По њиховим очима. Голубије беше по погледима обојим им, и по гласовима им, па Врање се прозва. Путници и намерници му учврстише име. И време. Очи се прво виде на човеку.

Беху то наочити и вредни људи. Дика.

Заборави град своје старо име. Није плакао због тога. Ни сада га не зна, а неће ни да нагађа. А није га ни имао. Јер га није ни било. Родио се кад и Јустин и Јустина, кад му се име рађало.

У овај град се родио. У ово име: Врање.

Додуше, и у старини беху наочити људи, и враних коса и враних очију, па Врање и онда беше, али се Јустин и Јустина издвојише, и по њима Врању остаде име.

Заборави град и Голубије, понеко се само сети Голубија, а беше лепо име. Врање тугује кад му име мешају с тамним бојама. На срећу, небо се истога часа разбистри, и Сунце с месечином и звездама се здружи, и све на Земљи заблиста и ускликне, па му под срцем опет буде топло. Опет буде Врање. Како се и прозва, и учврсти.

Води – која силажаше с брда, и која мостове на себе прими, и која још силази, и која и урес одувек је граду, а силазиће до века, Врањица – име се даде. Покаткад је хучна – као Јустинина коса на певанкама и игранкама каквих је одувек било у граду, покаткад мирна – као коса јој у плетеницу свијена, низ леђа или груди, кад низ град су кретали млади.

Врањица и оста.

Тих година Врањица беше јака и бистра. У пролеће хучна, у лето топла и блага. Јустин и Јустина су често одлазили у горњи ток њен, чим послови умину, да се хладе и купају. И кад им деца дођоше.

Узели су се за руке, ево их. Иду уз реку, па ће на извор бисерне воде. И данас иду заједно на извор бисерне воде.

. 

На месту где је седела Јустина и рогожице и кошарице плела, под храстом – много векова је отада – сада је Црква Свете Тројице. Овде је још бунар, и биће, ту, где стојимо. Тамо горе је Свети Никола.

Около Свете Тројице град живи. Иде и горе, у брда. Кише га перу и снегови и ветрови, Сунце му се радује. Свети Никола путеве му чува. Путује, путује, Свети, па дође. Не иде никуда. А ту је одвајкада. Кад се попнеш горе, кад Му стигнеш, све живо рашири руке да те прими.

Јустин и Јустина су тамо. Малочас су отишли. После ће на Боровик. Пред Ђурђевдан ће сићи.

А кад Ђурђевдан дође, и Врањанци се разиђу у поља и шуме и на воде, и Јустин тамо буде, кад куће замиришу од чистоте и врбе и цвећа, од јутра и здравца и воде и сунца, ишетаће младе Врањанке у своје баште – и Јустина ће, и ти ћеш, Анушка – са венцима свакојакога биља у коси – како је одувек било – и венцима жара у очима, баба Злата песме да вам каже – како су се одувек казивале, све из једнога ћупа узимајући их с цветним везицама вашим, и Бора да их опет пише и записује, како му се и задало, па и старо и младо да их проноси светом како је и било.

А што Пролетник доби ново име? – о томе ћу други пут.

Доћи ћу. А и ту сам. Не идем никуда, Анушка.

Здрава ми била, Анушкице!“

Приповедач се загледао у очи Анушкине, у радознале плаве њене очи, рекао јој још нешто, није разумела шта, и махнуо јој. Удаљавајући се.

Седела је на тераси. Рука јој је била у ваздуху. Сунце је расло.

Он је одлазио.

Била је недеља. Топао мајски дан. Предђурђевдански.

(Не идем никуда, Анушка, одломак)

Корице: Марија Јовић (Врање, 1988 – Ниш, 2012)