.

НЕК МУ ПЛАВОМ ВЕНОМ КАПЉЕ

Душан Ђорђевић, Прибежишта, 2013, Свен, Ниш

.

Душан Ђорђевић: Прибежишта У сету песама Прибежишта (четврта збирка овог аутора) чујем жубор реке у смирају, укроћене јој слапове низ матицу. На тренутке осећам капи млечног сунца, па шумове поветарца, милујућег, благог. Снагу стихова рађања и ускрснућа сенчи из потаје сетна балада. Осведочени песник Ђорђевић, “с надом у пртљагу” осваја висове. То могу само они који су “запевали” (М. Первић), на кога се аутор и позива у својој збирци. Песник у овој збирци болује песму у свечаној тишини. Радо бих му био противник на суду поезије.

У Ходограму наде песник из блаженства прелази у протест, вапај за спас и ускрснуће. Песникови хоризонти и покори су зов за буђење.

У песмама под заглављем Потирање песник корени стихом из гробова предака и сеје семе спаса и наде уздрхтале огњене Земље и нарушене васељене (Ловци душа). У служби свом роду песник анатемише похлепу повлашћених као гљиву отровницу, придружује се одважнима од пера да се пресуда донесе. Песмом Буђење песник позива и призива исконским нагоном предака посрнуле и заспале на буђењеи отелотворење здравих моралних назора и историјских вредности српског народа, сопственог идентитета, па каже:

“Буђење као са Сунцем…

буђење да нам се деси!”

Душан Ђорђевић, песник и педагог, свечаном и култивисаном речју обећава нова песничка достигнућа, да не изневери себе и читаоце.

Само песник песнику може поверовати. Тако сам ја Ђорђевићеву поезију примио као здравицу уз славски колач, као молитву умножену пред храмовима Сунца, љубави и чежње. Песнику су богови доделили “казну” сањара. Песник Ђорђевић збирком песама Прибежишта сједињује сву лепоту простора, звукова и боја да би му “плавом веном” капало. Да из ока по која суза закристали и слије се у кондире чежње.

Светолик Мићовић,

Ниш