Vuku sam Vukan
11. maj i mali i veliki Vukan na Homoljskim planinama
.
4,30h. Odbauljah do kupatila. Iz polumraka pilji preko ogledala zgužvan lik.
„Dobro jutro“!
„I ja tebi“!
Podočnjaci kažu da fali malo spavanja. Ma nije to bitno! Uskočih u pripremljenu odjeću i pravac bus. 601 izranja iz mraka. Farovi me režu po stomaku. Umorne face u busu. Jedna djevojka skockana za izlazak, zaspala na staklu. Na željezničkoj stanici svratih da kupim čokoladu. Kupih štapiće i crnu čokoladu. Štapiće sam ponio. Čokolade se sjetih u busu.Nešto se sve okrenu naopačke. U Skerlićevoj nema mog busa! Odjednom se pojavljuje, naopačke! Uđe čovjek u rikverc! Nema veze.Samo nek dođe… Nije baš kao u „Ko to tamo peva“. Malo je bolje. Nema klimu. A i šta će nam!? Otvori vrata i napravi blagi propuh. Nepregledna mlavska dolina uze nas pod skute. Posle banje „Ždrelo“ stadosmo kod kafane „Zvezdana noć“. Konobarica zaprepaštena!
„Pa vi se niste najavili“!?
„Najavili? Za kafu“?
„Ne, ne! Ništa“! Ode žena da nas posluži. Posle pola sata me pita:
“A vi ste naručili kafu“?
„Ne, ne! Hvala“!
Doduše, nedelja je. Srbija spava. Hajmo planinariti!
Prođosmo gornjačkom klisurom, do manastira Gornjak. Tu je već malo življe. Narod je u crkvi . Popesmo se do isposnice. Sve je kao u priči. Stepenasto.
Blago se vratismo natrag. Izvor zvani „4 lule“ nas je sačekao iza ćoška. Tu se izkotrljasmo iz udobnih sjedišta. Sipali vode u izobilju. Dragi domaćini iz Pk Vukan, krenuli sa nama. Od njih 4, čak jedna lijepa planinarka, Nataša.
Nedelja se tog jutra potpuno izbečila svojim vidikovcima! Svratismo na jedan. Pružio nam je na dlan sve što se pružiti može…
Vlada nas poučava o biljkama, gljivama… Koliko divljeg luka… Ispred lijeve noge zasikta poskok! Ženka, smeđa i ljuta.
Izvinjavam se, gospođo!
Na Mali Vukan se popesmo bez mnogo žrtava. Samo nekoliko rumenila u licu, blago povišen pritisak i pitanje: „Branislave, nisi rekao da je ovakav uspon“!
„Nisam. Kakav“?
„Sve će to, o mila moja“. Kako izađosmo na vrh, greben nas je grebenisao po očima i trepavicama. Valja to izdržati! Prosulo se Homolje, da prostiš, svuda po ovoj duši planinarskoj, pa otkliza niz oko, vlažno i radosno.
„Kako se zoveš, domaćine“?
„Vukan, moj mladiću“!
„E, baš mi je drago“.
Nešto malo iz ekipe se odvoji i osta na sedlu, uživajući u čaroliji polumrtve šume. Ostatak pope i taj Veliki Vukan!
Nije to bilo nešto jako! Ali kad izađeš na vrh, pa se prijaviš ispod kamena, pojavi se dobra vila i kaže: “Sve ovo što vidiš, Branislave, tvoje je“…
Podjelih to sa svima. A kako bi drugačije!?
Spustismo se stazom, kroz šumu, kao striborovu…
U hladu crnogorice, jorgovan cvjeta. Mirišeš li zemljo Srbijo!?
U srcu šume „Čiča Tomina koliba“. Čuva je gospođa Smuk. Zmija od 1,50cm je neumorno pozirala. „
„Vi, crna gospođo, kako ste“?
„Odlično, dok niste došli vi, Branislave“!
„UF! Ljubim vas u krljušti i pobjegoh, gmizava ženo“…
Potom, sklizavši u manastir Svete Trojice, gdje je čovjek sam uradio čuda, napismo se vode sa izvora…Kažu da liječi…vid. Izbečih se posle umivanja! Jedna lijepa Lidija mi uđe u kadar. Eto, već djeluje…
Nekako se dovezosmo do kafane“Crveni Breg“. Gdje je to? Nemam pojma! Ali, super je! Dočeka nas žena u crnom. Ja pametan, pa pitah:“Možemo li da ubrzamo proces“?
Pogledala me kao nekog, rijetkog, insekta i reče “Da ubrzamo šta“?
„Ne, ne! Ništa!
Ipak, sve što je trebalo je i bilo! Moćna radinost nas je uradila…Sa pogledom na planinu Ježevac…ježili smo se, utopljeni džemperima, tkanim od homoljskog osmjeha…
„Kako se zovete vi“?
„Ne, ne zovem se“…
Dopisnik iz Džepova Prirode:
Branislav Makljenović