Borba protiv strasti – stomakougadjanje i prejedanje

Strasti vode čoveka u greh. Stomakougadjanje, prejedanje, halapljivost, proždrljivost, je strast koja se mora pobediti kroz duhovnu borbu. Hedonizam, gurmanluk, uživanje u hrani …

Svetootačko učenje o borbi protiv strasti

Ove redove pišem na dan nacionalne žalosti u Rusiji (7.10.1993. godine) nakon krvavih oktobarskih dogadjaja u Moskvi. Život po ko zna koji put potvrdjuje tačnost svetootačkog učenja. Ne smeju se izazivati ni raspaljivati ljudske strasti, naročito u najvišim državnim strukturama. To je uvek bremenito opasnim posledicama, što se i dogodilo ovih tragičnih dana neuspelog puča. Čovek se priseća strašnih reči opomena koje je još početkom ovog veka izrekao ruski svetitelj Jovan Kronštatski: „Ko vas je naučio nepokornosti i besmislenim pobunama kojih pre nije bilo u Rusiji. Prestanite da ludujete, dosta je! Prestanite da ispijate gorku i prepunu čašu vi i Rusija“.

Nikada nasilje nije dovodilo do mira, i uvek je zlo radjalo zlo, a ne dobro. Istinsko hrišćanstvo je uvek delovalo na ljude pre svega iznutra, naravstveno, s ljubavlju, kroz samopožrtvovanje, a ne kroz spoljašnju pomamu strasti ili fizičko pokoravanje silom. Ideja kroćenja i preobražavanja ljudskih strasti spada u najvažnije i temeljne strane svetootačkog učenja. Nažalost, mnogi netačno tumače sam pojam „strasti“, shvatajući je kao emocionalnost, živahnost, neposrednost i upečatljivost izražavanja ljudskih osećanja u punoći i prirodnom obliku ispoljavanja.

U svetootačkom učenju se pod strastima shvataju prirodna osećanja i težnje čovekove ličnosti u njihovom pojačanom, hipertrofiranom i bolesnom ispoljavanju. Evo kakvo odredjenje strasti daje drevni podvižnik prep. ava Isaija: „Strastima se nazivaju ljudska svojstva u njihovom bolesnom stanju prouzrokovanom padom. Tako se sklonost za hranjenje pretvara u sklonost prema prejedanju i proždrljivosti; sila želje – u ćudi i požudu; sila gneva ili duševna energija – u plahovitost, gnev, zlobu, mržnju; svojstvo za tugu i žalost se pretvara u malodušnost, uninije i očajanje; prirodno svojstvo da se prezire greh koji ponižava prirodu – u prezir prema bližnjima, u gordost i ostalo“.

U svom začetku sve strasti („ego-nagoni“, po savremenom tumačenju Anatolija Garmajeva) prisutne su u svakom čoveku. Prvenstvo pojavljivanja ove ili one strasti (ili njihovog spoja) kod svakog od nas je individualno i zavisi od čitavog niza okolnosti. Zapanjuje jednodušnost Svetih Otaca u ocenjivanju važnosti borbe protiv strasti i sličnost klasifikacije vrsta strasti, kao i načina borbe (bez čega je i sam duhovni život nemoguć). Ovo se objašnjava time što se svetootačko učenje stvaralo na osnovu životnog puta mnogih pokolenja ljudi i izražava puteve iskustvenog bogopoznanja, a ne apstraktna zaključivanja i mudrovanja.

Strasni čovek neprestano biva mučen i podjarmljivan spoljašnjim uticajima, on je rob ružnih navika i sklonosti, ranjiv je, nepostojan, razdražljiv, sklon nepromišljenim postupcima. Takav čovek ne može biti „duhoprovodiv“ i „pnevmatičan“ za Najvišu netvarnu Energiju (o „pnevmatizaciji“ dobro kaže episkop Jovan Šahovskoj: „Oslobadjajući se životne gordosti, ‘pohote očiju i pohote ploti’… čovek postaje sve više i više ‘proziran’ za Boga, dostupan da se u njega useli najčistiji Duh Božiji“).

Iz velikog broja svetootačkih izvora odabrao sam kratke izvode iz dela sv. Jovana Kasijana (350-60-435 g.) i sv. Ignatija Brjančaninova (1807-1867 g.).

Prva strast. Črevougodije (stomakougadjanje, prejedanje)

Za različite ljude različite su norme hrane i stepeni isposništva. Sve su ovo veoma individualni pojmovi. Nije za sve isto tako hranljiva i korisna ova ili ona vrsta namirnica. Ali svako mora imati jedinstveno pravilo i cilj da uzima hranu u odgovarajućoj meri da ne bi upao u stomakougadjanje.

Vrste stomakougadjanja

1. „Črevobesije“ (proždrljivost) tj. preterana količina upotrebljene hrane. Sveti Oci kao meru uzdržanosti u ishrani smatrali su onu da prestanemo da jedemo kada nam se još jede, ustajući od stola sa lakim osećanjem gladi.

2. „Gortanobesije“ (nasladjivanje grla) – to je pre svega prejedanje u smislu kakvote raznih vrsta jela, sklonost prema poslasticama, koja je pojačana do stepena strasti.

3. „Ranojedenje“ („tajnojedenje“ u monaštvu) – nepoštovanje vremena koje je odredjeno za uzimanje hrane. Treba imati u vidu da je moguć i spoj svih vrsta stomakougadjanja, što se neretko zapaža i u životu.

Sv. Ignatije Brjančaninov ubraja u stomakougadjanje („stomakoprejedanje“ kako ga on naziva) takodje pijanstvo, nedržanje postova i uopšte narušavanje uzdržanosti.

Izvor: Terapija duše – Vladimir Konstantinovič Nevjarovič