IVO ANDRIĆ: UTEHA U TEŠKIM VREMENIMA

Kako je naš nobelovac Ivo Andrić nalazio snage kad mu je, to, bilo potrebno. Šta mu je bila uteha ui teškim vremenima.

Kad god mi se dešavalo da me ljudi i prilike oko mene prisile na animalan život i biološku borbu, uvek sam uspevao da nađem neslućene i neočekivane utehe i pomoći koje su ličile na prava čuda.

U stvari, to su bile proste i jasne misli koje su osvetljavale put, nadaleko ispred mene i iza mene i tim mi davale i tačnu sliku i pravu meru mog položaja.

U najgorim trenucima, mislio sam, ovako: ovaj užas od niskog života, cena je kojom se plaća i iskupljuje sve visoko i lepo što smo znali i osećali, a pošto je sve ovo u najužoj uzročnoj vezi s našom misli o Bogu i našim osećanjem lepote, treba naći snage da se i ovo primi i zavoli – isto kao što se vole Bog i lepota, sama!

I kad oni koji me tlače, truju i jedu, i koji za drugi život i ne znaju, nalaze u sebi snage, izdržljivosti i veštine za borbu, zašto da je, ne nađem, ja koji sam gledao i koji ću, opet, videti sjaj drugog, lepšeg života za koji nijedna žrtva nije prevelika i nijedna cena previsoka?!

Tako se u meni utvrđivalo saznanje da je svaki niži život u službi višeg, da je sve povezano i osigurano i da je čovek svud i u svako doba na svom pravom mestu i – samo prolazno. S tim skupim saznanjem, čovek, može, sve podneti jer je svaka bitka unapred dobijena samim postojanjem neuništive i prave misli.

Izvor: „Znakovi pored puta“, http://www.znakoviporedputa.com

Priredio: V. V. M.

oOOo