Blud i bludna strast – preljubnici i smrtni greh

Blud je smrtni greh ali ga je se teško osloboditi ako on za preljubnika postane bludna strast i želja koja goni čoveka na nova sagrešenja. To je životinjska želja u našoj duši koju demoni podstiču

 

BLUDNA STRAST

• U ljudskom srcu postoji životinjska želja, uneta u njega padom, koja stoji u vezi sa željom palih duhova. Mi verujemo da u srcu postoji i duhovna želja, sa kojom smo stvoreni, kojom se prirodno i pravilno ljube Bog i bližnji, i koja se nalazi u harmoniji sa željom svetih anđela. Da bismo zavoleli Boga i u Bogu bližnjega, neophodno je da se očistimo od skotopodobne želje. Očišćenje savršava Duh Sveti, u čoveku koji svojim životom izražava želju za očišćenjem.

• Greh bluda ima tu osobinu da sjedinjuje dva tela, mada na nezakonit način, u jedno (1. Kor. 6,16); zbog toga ‐ iako se ovaj greh prašta odmah nakon pokajanja i ispovesti, uz neizostavni uslov da ga pokajnik ostavi ‐ očišćenje i otrežnjenje tela od bludnog greha zahtevaju dug vremenski period, kako bi veza i jedinstvo koje je uspostavljeno među telima, a koje se ukorenilo u srcu i zarazilo dušu, propalo i bilo uništeno. Radi uništenja bezbožne navike, Crkva onima koji su pali u blud i preljubu određuje veoma duge rokove za pokajanje, nakon čega im dopušta da se pričeste svesvetim Telom i Krvlju Hristovom.

• Preljuba je bila greh za vladavine Staroga Zaveta; bila je greh kao obeščašćenje prirode, kao zloupotreba važne prirodne osobine, kao narušavanje prirodnih zakona. Ona je smatrana za toliko težak prestup, da su krivci kažnjavani smrtnom kaznom. U Novom Zavetu ovaj greh je dobio novu težinu, jer su i ljudska tela dobila novo dostojanstvo. Ona su postala udovi tela Hristovog, a narušitelj njihove čistote sada nanosi sramotu Hristu i raskida jedinstvo sa Njim, pretvarajući udove Hristove u udove bludnice (1. Kor. 6,15). Preljubnik se kažnjava duhovnom smrću. Od onoga ko padne u greh bluda odstupa Duh Sveti; za takvog se smatra da je pao u smrtni greh, u greh koji oduzima spasenje, u greh koji predstavlja zalog neminovne pogibije i večnog mučenja u adu, ako se ne izleči blagovremenim pokajanjem.

Šta je to čistota? To je ‐ dobrodetelj, koja stoji nasuprot bludnoj strasti; to je ‐ udaljavanje tela od pada u greh i od svih dela koja vode grehu, udaljavanje uma od bludnih pomisli i maštanja, a srca od bludnih osećaja i sklonosti, za čime sledi i udaljavanje tela od požude.
Neki tvrde da je pad u bludni greh telom i pad u njega umom i srcem prestup jednake težine i značaja. Takvo mišljenje oni zasnivaju na Spasiteljevim rečima: Svaki koji pogleda na ženu sa željom za njom, već je učinio preljubu sa njom u srcu svome (Mt. 5,28).

Netačno mišljenje! Naslađivanje bludnim pomislima i osećajima jeste blud srca i prlja čoveka čineći ga nesposobnim za opštenje sa Bogom, dok je blud tela izmena celokupnog ljudskog bića usled mešanja sa drugim telom, to jest potpuno odvajanje od Boga, smrt i propast. Da bi čovek izašao iz prvog stanja treba da se otrezni; da bi pak izašao iz drugog treba da vaskrsne, treba da se ponovo rodi pokajanjem.

Neki tvrde da čovek ne može da bude slobodan od robovanja telu, a tim pre od bludnih pomisli i osećaja, i da je takvo stanje neprirodno. Zakone postavlja Bog Koji bolje od nas zna šta možemo, a šta ne možemo; stoga je dostizanje čistote i tela i srca moguće za čoveka. Zakone postavlja Bog, Tvorac prirode; stoga čistota srca nije protivna ljudskoj prirodi. Ona je neprirodna paloj prirodi; ona je bila prirodna prirodi nakon njenog stvaranja i može da joj postane prirodna nakon njenog obnavljanja. Ona može da se odneguje i zadobije. Pšenica, povrće i plodonosno drveće ne rastu na zemlji sami od sebe. Ali kada se zemlja na odgovarajući način pripremi i kada se poseju i posade korisne biljke, one daju veoma obilan prinos za ljudsku ishranu i uživanje. Neobrađena zemlja daje samo korov, samo travu, hranu za životinje, a ne za ljude. Neophodan je podvig.

• ʺKao što se telo ‐ kaže prepodobni Makarije Veliki ‐ kroz spajanje sa drugim telom zarazi nečistoćom, tako se i duša prlja kroz sjedinjenje sa zlim i skvernim pomislima. Ako neko razvrati dušu i um pristajući na zlo, zaslužuje kaznu. Kao što telo treba čuvati od vidljivog greha, tako i dušu treba čuvati od nepristojnih pomisli, jer ona je ‐ nevesta Hristovaʺ. Udaljivši od sebe uzroke greha kao što su: slobodni razgovori i rasejan život, prejedanje i naslađivanje hranom i pićima, raskoš i preterivanje kada su u pitanju odeća i druge kelejne potrebe, osuđivanje bližnih, klevete, podsmeh, praznoslovlje i brbljivost ‐ donesimo odluku da se odreknemo naslađivanja sladostrasnim pomislima, maštanjima i osećanjima. Nemojmo ih podsticati u sebi i hrabro ih odbacujmo kada se pojave iz naše pale prirode ili kada ih predlože neprijatelji našeg spasenja ‐ demoni.

• Naše telo je ‐ neveran drug: ono želi drugo telo ne samo na sopstvenu inicijativu, nego i na tuđi podsticaj ‐ na podsticaj palog duha, koji sebi nalazi nasladu u prljanju tela koje mu ne pripada.

• Najmudriji oci su smatrali da u borbi sa željama prirode uzdržavanje od hrane i drugi telesni podvizi treba da budu blagorazumni i umereni, da se telesna želja samo obuzdava tim podvizima, a da se pobeđuje smirenjem i molitvenim plačem, koji na podvižnika privlače Božansku blagodat, dok su preterani telesni podvizi više štetni nego korisni, kada nepotrebno slabeći telesnu snagu sprečavaju bavljenje molitvom, plačem i delima smirenja. U Velikom Starečniku čitamo sledeću povest: ʺNeki blagočestivi muž u Egiptu ostavio je ženu i decu, odrekao se sveta i udaljio u pustinju. Silno ga je napao bludni demon koji mu je donosio sećanja na njegovu ženu. Ispovedao je to ocima. Videći da je podvižnik i da ispunjava sve što mu se zapovedi, oni su mu dali dvostruki podvig, pozajmljujući ga iz različitih životopisa svetih otaca. Od ovog podviga on je tako oslabio da je pao u postelju. Po promislu Božijem tamo je došao jedan starac iz Skita. U Egipatskom Skitu ‐tako se zvala besplodna i divlja pustinja koja se nalazila nedaleko od Aleksandrije ‐ živeli su prepodobni monasi koji su posedovali blagodatne darove i naročito dar duhovnog rasuđivanja.

Skićanin je posetio bolesnika i upitao ga: Avvo, od čega si bolestan?ʹ On je odgovorio: “Bio sam oženjen, nedavno sam došao u ovu pustinju i đavo me je napao povodom moje žene. Ispovedio sam to ocima. Oni su mi dali različite podvige, pozajmljujući ih iz žitija svetih otaca. Kada sam počeo da ih ispunjavam iznemogao sam, a borba u mome telu se udvostručila”. Čuvši to skitski starac se rastuži i reče mu: ʹOci su ti kao jaki ispravno zapovedili da tako postupiš. Ali, ako hoćeš, poslušaj moje smirenje i ostavi ispunjavanje takvih podviga, pa uzimaj umerenu količinu hrane u za to određeno vreme i savršavaj umereno pravilo, polažući svu svoju tugu na Gospoda. On će pobediti neprijatelja koji te napada. Sopstvenim podvigom nećeš moći da dobiješ pobedu u toj borbi. Napadnuti brat je počeo da se vlada po savetu skitskog starca; po isteku nekoliko dana osetio je kako bolest prolazi i borba je odstupila od njegaʺ. Prepodobni Aga‐ton, monah iz Skita poznat po svom duhovnom rasuđivanju, bio je upitan o bludnoj strasti. Odgovorio je: ʺIdi i baci svoju snagu u prašinu pred Bogom, pa ćeš pronaći mirʺ. Sličan odgovor o tom predmetu davali su i drugi veliki oci. Potpuno ispravno i tačno! Ako samo Bog može da izmeri [= oceni, proceni] prirodu, onda svest o povređenosti koju je u prirodi proizveo prvorodni greh i smireno moljenje za iscelenje i obnovljenje prirode od strane njenog Tvorca jesu najsilnije i najdelotvornije oružje u borbi sa prirodom. To oružje slabi usled čovekovog samopouzdanja, čemu vodi preterani i snagama nesrazmerni telesni podvig. Prepodobni Kasijan Rimljanin primećuje da ʺstrast pohote nužno napada dušu sve dok čovek ne shvati kako je nemoguće da je pobedi sopstvenim trudom i naporom, ako ne bude pomoći i pokroviteljstva od Gospodaʺ.

Vrlo je mnogo onih koji žele da vode blagočestiv život, pa se nađu u potpunoj nedoumici kada se u njima probude pomisli i osećanja telesne pohote. Oni na to gledaju kao na nešto strano, kao na nešto čega ne bi trebalo da bude, pa se usled toga raslabe i rastroje u duši, i često odluče da ostave Bogougodni život smatrajući sebe nesposobnim za tako nešto. To je najpogrešniji pogled na sebe! Naša priroda je ‐ u stanju pada. U stanju pada telesne pohote su prirodne čoveku i ne mogu da se ne pojave. Dakle, ne treba se čuditi i biti u nedoumici kada se pojave pomisli, maštanja, strasne želje:to je ‐ prirodna nužnost. Njoj je potčinjen svaki čovek; potčinjeni su joj bili i svi sveti ljudi.

Ni to nije sve. Za napredak u duhovnom životu neizostavno je potrebno da se naše strasti pojave. Kada se kod podvižnika pojave strasti, onda on stupa u borbu sa njima. Onaj ko stupi u borbu i hrabro se bori može da odnese pobedu i da bude ovenčan vencem pobede, Duhom Svetim.

• Do smirenja duha možemo da dospemo samo onda kada u sebi budemo uvideli pad ljudskog roda, njegovu porobljenost i surovo gospodarenje demona i večne smrti nad nama; tek tada možemo da zavapimo Bogu molitvom i plačem iz dubine duše, iz sveg srca; takvim vapajem, takvom svešću o sopstvenom propadanju i bespomoćnoj slabosti privući ćemo sebi u pomoć Božansku blagodat. Iz tog razloga borbe do kojih dolazi u nama samima pogoduju našem duhovnom napretku, ako se borimo hrabro, umesto da malodušno prihvatamo poraz. Prepodobni avva Dorotej priča kako je učenik nekog velikog starca bio izložen telesnoj borbi. Videći njegov trud starac mu je rekao: ʺAko hoćeš, pomoliću se Bogu da ti olakša borbu?ʺ Učenik je odgovorio: ʺOče moj! Mada se mučim, vidim u sebi plod napora; bolje se pomoli Bogu da mi da trpljenje u borbiʺ. ʺTakav je onaj ko zaista hoće da se spase!ʺ ‐ kliče avva Dorotej okončavajući povest. Prepodobni Pimen Veliki je pričao o velikom ugodniku Božijem Jovanu Kolovu, za pouku i utehu bratiji, da je on umolio Boga i da je bio izbavljen od delovanja pohote, usled čega je prebivao u nenarušivom spokojstvu. Tada je otišao nekom starcu, veoma opitnom u duhovnom životu, i ispričao mu je šta se sa njim dogodilo. Starac je odgovorio: ʺIdi pomoli se Bogu da ti vrati borbu i onu skrušenost i smirenje koje si ranije imao zbog svoje borbe; jer pomoću toga duša napredujeʺ. Nemojmo se predavati smušenosti, uniniju, malodušnosti i raslabljenosti kada se u nama podignu svirepi talasi želja i pomisli, kada udare na nas kao silni vetrovi! Suprotstavimo se grehu jer tom ćemo borbom izgraditi živu veru u Boga i živo Bogopoznanje.

Mnogo i često nanosimo sebi štetu, onda kada od sebe tražimo nešto što nam nije svojstveno. Tako oni koji su tek stupili u podvig, i još su, da tako kažemo, prožeti i ispunjeni pohotom, hoće da nemaju sklonosti ka telesnim pomislima, maštanjima i osećanjima. No, ova sklonost postoji; ona je prirodna, ne može da ne bude. Nerazumno je tražiti nemoguće. Pohota nužno mora da se pojavi iz prirode koja je njome zaražena; ali čim se pojavi, u bilo kom obliku, mi treba da prisilimo sebe da joj se suprotstavimo na gore navedene načine. Nasuprot moćnoj volji čitave (pale) prirode, mi treba delovanjem slabašne volje samog uma, rukovođenog Rečju Božijom, da se otrgnemo iz našeg ropstva, iz naše iznemoglosti, iz našeg palog stanja. Carstvo Nebesko s naporom se osvaja ‐ rekao im je Gospod ‐ i zadobijaju ga samo oni koji prisiljavaju sebe, savladavajući svoju grehovnu volju (Mt. 11,12). A kada blagodat Božija već počne očigledno da nam pomaže, onda prvo obeležje njene pomoći biva pomisao nepristajanja, kako kaže sveti Jovan Lestvičnik, to jest, malo‐pomalo u umu se pojavljuje neslaganje, umesto pređašnjeg slaganja, od koga su poticali strast i poraz u svakoj prilici kada za suprotstavljanje nije bio upotrebljen naročit napor.

• Blažen je onaj mladić koji prilikom prve pojave dejstva pohote u sebi shvati da ne treba da joj se predaje, već treba da je obuzdava zakonom Božijim i opreznošću. Kada je obuzdana već pri prvim svojim zahtevima, pohota se lako pokorava umu, postavlja slabije zahteve i deluje kao zatočenik okovan u lance. Zadovoljena pohota pojačava svoje zahteve. Pohota kojoj razum dugotrajnim i postojanim udovoljavanjem preda vlast nad čovekom, kao tiranin gospodari telom i dušom, pogubljujući i telo i dušu.

• Telesna pohota kopni više od ispovesti, nego od posta i bdenja.

• Onaj ko se predaje prekomernom snu i stomakougađanju ne može a da se ne uprlja sladostrasnim pokretima. Dok god se duša i telo uznemiruju tim pokretima, dok god se um naslađuje telesnim pomislima ‐ dotle je čovek nesposoban za nove i nepoznate pokrete koje u njemu podstiče osenjenost Duhom Svetim. 2. 205‐206

• Onaj koga napada bludna strast u vezi sa bilo kojim licem, treba na svaki način da se kloni razgovora sa tim licem, boravka na istom mestu, čak i dodira njegove odeće ili njegovog mirisa. Oci su rekli da onaj ko se u svemu tome ne čuva, ostvaruje strast i čini preljubu pomislima u svome srcu. Takav sam raspaljuje u sebi peć strasti i uvodi u sebe, kao zveri, zle pomisli.

• Sveti Jovan Lestvičnik, jednako kao i Varsanufije Veliki, zapoveda onima koje napada bludna strast naročito intenzivno moljenje Imenom Gospod Isusa. Blaženi starac Serafim Sarovski je poučen ličnim opitom svedočio da molitva Isusova predstavlja bič protiv tela i telesnih pohota. Delanjem te molitve plamen ovih pohota se gasi. Kad ona počne da deluje u čoveku, onda pod njenim uticajem telesne pohote gube slobodu svoga delanja, baš kao što ulovljena zver vezana lancem i dalje poseduje sposobnost ubijanja i proždiranja ljudi i životinja, ali gubi mogućnost da tu svoju sposobnost ostvari.

 

Sveti Ignjatije Brjančaninov – Enciklopedija pravoslavne duhovnosti