POGLED U NEDOGLED

.

U jednoj maloj prodajnoj galeriji videh interesantnu sliku napravljenu samo od dugmića koji su bili različitih oblika, boja i veličina a opet su onako, naizgled haotično, ušiveni na bordo platno te, drvenim ramom uramljene slike bili jako lepa i unikatna celina. I kao da su me podsećali na nekog meni nepoznatog, ali preko njih vidljivog, postojećeg, tu prisutnog i nekako čudno bliskog.

Osetih neku toplinu koja je iz te slike krenula u mom pravcu. I kao da me je neko nepoznat, a ipak znan, pomno posmatrao. I kao da je cela ta slika bila slika oka, a svako dugme je bilo po jedan njegov pogled. Pogled u nedogled.

Ne, nisam poželela da kupim tu sliku, iako mi se jako dopala. Odmah sam osetila da ona tu pripada i treba da ostane, mada nisam znala zbog čega. Prodavačica mi reče da jedino ta slika nije za prodaju. Kad sam je upitala da li su u nju sa svim tim dugmićima ušivena i neka sećanja, ona mi je blago klimnula glavom u znak potvrde, a potom je dodala da su to sve dugmad koju je njena kćerka, koja je i vlasnica te galerije, poskidala sa garderobe svoje bake, a njene majke, pošto je ona umrla.

Tog vrelog letnjeg dana sa te slike me je gledala ljubav ljubavlju ušivena dugmićima na bordo platnu.

I bilo mi je, sve do nedogleda, toplo oko srca od tog njenog pogleda.

Vida Nenadić