U mrkloj noći, ožarena meduzom, grcajući u slanoj vodi, pevajući za sebe i halucinirajući… Dajana Najad je nastavljala da pliva. I tako je konačno ostvarila svoj životni, sportski cilj: ekstremno plivanje od 160 km, od Kube do Floride – u 64. godini. Čujte njenu priču.

Nikad ne odustajte

Peti put je kako stojim na ovoj obali, kubanskoj obali, gledajući u taj udaljeni horizont, verujući, opet, da ću uspeti skroz preko te ogromne, opasne divljine od okeana. Ne samo da sam ja probala četiri puta, nego su najbolji plivači sveta pokušavali od 1950, i još uvek niko nije uspeo.

Moj tim je ponosan na naša 4 pokušaja. To je grupa od oko 30 ljudi. Boni je moja najbolja prijateljica i glavni rukovodilac koja nekako priziva volju, tu poslednju kap volje iz mene, baš kad pomislim da je nestala, posle mnogo, mnogo sati i dana tamo na moru. Stručnjaci za ajkule su najbolji na svetu – velike grabljivice iz dubine. Kockasta meduza sa najsmrtonosnijim otrovom u celom okeanu, je u ovim vodama, a ja sam zamalo umrla od njega u prethodnom pokušaju. Uslovi, sami po sebi, pored same daljine od preko 160 km otvorenog okeana – morskih struja i vrtloga i same golfske struje, najprevrtljivije na planeti Zemlji.

I uzgred, zabavno je čuti novinare i ljude pre tih pokušaja kako pitaju: „Pa, da li ideš u pratnji nekih čamaca ili ljudi ili ičega?“ A ja mislim: „Šta to oni zamišljaju?“ Da ću da se upravljam prema zvezdama, i da nosim bouvi nož u ustima, da ću loviti ribu, derati je i živu jesti usput, i vući postrojenje za desalinizaciju iza sebe za svežu vodu. (Smeh)

Da, imam tim. (Smeh) I tim je ekspertski, i tim je hrabar i prepun inovacija i naučnih otkrića, kao i svaka velika ekspedicija na planeti.

I da, bili smo na putešestviju. I da, rasprava se vodi, zar ne, još od starih Grka, o čemu se tu stvarno radi? Nije li svrha života u putovanju, a ne u destinaciji? I mi smo bili na ovom putovanju, i iskreno, bilo je uzbuđujuće. Nismo dostigli tu drugu obalu, pa ipak, osećaj ponosa i posvećenosti nepokolebljive posvećenosti. Kada sam napunila 60, san je još bio živ od mog pokušaja u 20-im i sanjanja i zamišljanja. Najslavniji komad vode na Zemlji danas, od Kube do Floride Bio je duboko, duboko u mojoj duši. Kada sam napunila 60, nije mi bilo bitno atletsko postignuće, nije bio ego-trip „Ja želim da budem prva.“ To je, neosporno, uvek bilo prisutno. Bilo je nešto dublje: „Koliko života mi je ostalo?“ Budimo iskreni, svi smo mi u jednosmernoj ulici, zar ne? I šta nam je činiti? Šta nam je činiti dok idemo napred da ne bismo sa žaljenjem gledali za sobom? Tokom svih godina treniranja, Imala sam citat Tedija Ruzvelta parafraziran, muvao mi se u glavi, i koji kaže: „Idi, idi i zavali se u svoju fotelju i budi kritičar, budi posmatrač, dok hrabri ulaze u ring i u sukob i okrvavljeni i prljavi padaju iznova i iznova i iznova, ali nisu sramežljivi i nisu uplašeni, već žive život hrabro.“

I tako, naravno, ja želim preko. To je cilj, i biću toliko plitka da kažem da ove godine, cilj je čak slađi nego putovanje. (Smeh) (Aplauz) Ali i put sam po sebi je vredan preduzimanja. Do ovog trena, do ovog leta, svi – naučnici, sportski naučnici, eksperti u izdržljivosti, neurolozi, moj tim, Boni – svi su rekli da je nemoguće. Neizvodljivo je, a Boni mi reče: „Ako ćeš ipak da kreneš na taj put, biću s tobom od početka do kraja, svaki korak.“

I sada smo tu. Pomalo je nadrealan trenutak pre prvog zamaha, stojim na stenju Hemingvej marine kubanska zastava se vijori iznad nas, ceo moj tim je u svojim čamcima, Sa rukama u vazduhu, „Ovde smo, ovde smo za tebe“, Boni i ja se pogledamo i kažemo jedna drugoj, ove godine, mantra je – a stalno sam je koristila na treningu – nađi način. Imaš san i imaš prepreke pred sobom, kao i svi. Niko od nas ne prođe kroz život bez tuge, bez nemira, i ako veruješ, ako imaš vere i ako možeš da se podigneš kad budeš nokautiran i ako veruješ u istrajnost kao veliki ljudski kvalitet, naći ćeš svoj način, Boni me je zgrabila za ramena, i rekla: „Hajde da nađemo naš put do Floride.“

I pošli smo; sledeća 53 sata, su bila napeto i nezaboravno životno iskustvo. Usponi su bili visoki, strahopoštovanje, nisam religiozna, ali da vam kažem, biti u plavetnilu golfske struje kao da, dok dišeš, gledaš dole kilometrima i kilometrima, kad osetiš veličanstvenost ove planete na kojoj živimo, izaziva strahopoštovanje. Imam plejlistu od 85 pesama, i posebno usred noći, i te noći, pošto nije bilo svetla – svetla privlače meduze, ajkule, privlače ribe koje privlače ajkule, i zato mi idemo po mrklom mraku. Nikada niste videli ovako crn mrak. Ne vidiš svoju ruku ispred sebe, ni ljude na brodu, Boni i moj tim na brodu, samo čuju bućkanje mojih ruku, i tako znaju gde sam, jer nikakav vizuelni kontakt ne postoji. I tako ja bućkam po vodi tripujući uz moju malu plejlistu. (Smeh) Imam tesnu gumenu kapu na glavi, tako da ništa ne čujem. Imam zaštitne naočare i vrtim glavom 50 puta u minuti, i pevušim. ♪ Zamisli da nema raja ♪ lala lala la ♪ Lako je, ako pokušaš ♪ lala lala la. Mogu da otpevam tu pesmu hiljadu puta uzastopce. (Smeh) Samo po sebi to je talenat. (Smeh) (Aplauz) I svaki put kad završim sa ♪ Možeš reći da sam sanjar, ali nisam jedini ♪ dvesta dvadeset dva. ♪ Zamisli da nema raja ♪ I kad završim sa hiljadu Lenonovih „Imagine“-a, plivala sam devet sati i 45 minuta, u sekund.

A tu su i krize. Naravno da su tu. I povraćanje počne, morska voda, nisi dobro, nosiš masku protiv meduza, kao ultimativnu zaštitu. Teško je plivati u njoj. Ona izaziva ogrebotine u unutrašnjosti tvojih usta, ali bar ti pipci ništa ne mogu. I hipotermija počinje. Voda je 29°C, a ipak gubiš težinu i trošiš kalorije, i kako dođeš blizu broda koji inače ne smeš da dotakneš ni da izađeš iz vode, ali Boni i njen tim mi dodaju prehranu i pitaju me kako sam; dobro sam, samo sam se zagledala u Tadž Mahal tu pored. Ja sam u vrlo čudnom stanju, i razmišljam kako nikad nisam očekivala da ću naleteti na Tadž Mahal ovde. Predivan je. Koliko li im je trebalo da ga naprave? Tako je… uaau! (Smeh) Imali smo neko osnovno pravilo da mi nikad ne kažu koliko smo u stvari odmakli zato što ne znamo koliko još ima. Šta će mi se desiti između ove i one etape? Kakvo će biti vreme i morske struje i šta će biti ako me nedajbože opeče meduza dok mislim da mi ništa ne može u ovom oklopu, Boni je odlučila na početku tog trećeg jutra da sam se napatila i da sam na izmaku i rekla je: „Dođi ovamo,“ prišla sam brodu, a ona je rekla: „Pogledaj tamo,“ videla sam svetlo, jer je dan lakši od noći i pomislila da sviće, videla sam zrak belog svetla preko horizonta, i rekla sam: „Uskoro će jutro.“ A ona je rekla: „Ne, to su svetla Ki Vesta.“ Trebalo je još 15 časova, što je za većinu plivača mnogo vremena. (Smeh) (Aplauz) Nemate pojma koliko puta sam provela po 15 sati u vodi na treningu.

I tako, eto nas, nekako nesvesno sam prestala da brojim zamahe prestala da pevam, i citiram Stivena Hokinga i parametre univerzuma, samo sam mislila o svom snu, i zašto… i kako. I kako sam rekla, kad sam napunila 60, nije bilo pitanje: „Mogu li ja to?“ To sebe svakodnevno pitamo. To je disciplina, i priprema, i postoji ponos u tome. Odlučila sam da razmišljam, kako sam išla, a fraza je obično „posegni za zvezdama“, ili u mom slučaju „posegni za horizontom“. A kada posegneš za horizontom, kako sam dokazala, možda nećeš stići, ali postižeš ogromno izgrađivanje karaktera i duha. Kakve jake temelje polažeš kad posegneš za horizontom.

I sada se obala približava, a mali deo mene je tužan. Ovo epsko putovanje će da se završi.

Mnogi ljudi nam priđu i kažu: „Ovo smo obožavali! Šta je sledeće?“ Onaj mali trejser na kompjuteru? Kada ćeš na sledeći poduhvat? Jedva čekamo da pratimo sledeći! Pa, oni su bili tamo samo 53 sata, ja sam tamo bila godinama. I tako, neće biti još jednog epskog putovanja po okeanu.

Ali poenta je, i uvek je bila, da je svaki dan našeg života epski, i kažem vam, kad sam izašla na plažu isteturala se, a toliko sam puta sa napumpanim egom uvežbavala šta ću reći na toj plaži. Kad je Boni pomislila da mi je grlo nateklo, dovela je medicinski tim na naš brod da im kaže da imam problema sa disanjem. Još pola dana-dan u slanoj vodi i učinilo mi se da u trenu haluciniranja čujem reč „traheotomija“. (Smeh) A Boni reče doktoru: „Ne brinem se za njeno disanje. Ali ako ne bude mogla da govori kad izađe biće nadrndana.“ (Smeh)

Ali istina je, sve te besede koje sam vežbala kao motivaciju da bih izdržala treninge nisu mi pomogle. Doživela sam pravi trenutak, sa publikom, sa mojim timom. Uspeli smo. Ne ja, mi smo uspeli. I nikada to nećemo zaboraviti. Uvek će biti deo nas.

Tri stvari sam onako izbrbljala kad smo stigli. Prvo: „Nikad, nikad ne odustaj.“ Ja to živim. Kako je Sokrat rekao? Biti znači činiti. Meni to nije puka fraza, ne odustaj. Ja nisam odustala, iza mojih reči stoje dela.

Drugo: „Nikad nisi suviše star da slediš svoje snove.„ Sa 64 godine, uradila sam nešto što niko nikad nije uspeo, i potpuno sam sigurna da sam danas u zenitu svog života. (Aplauz) Tako je. Hvala.

I treće što sam rekla na toj plaži je: „Izgledalo je kao najsamotniji napor na svetu i na mnogo načina, i jeste, a s druge, važnije strane to je timski napor, i ako mislite da sam ja faca, trebali bi da upoznate Boni.„ (Smeh)

Boni, gde si? Gde si? Ono je Boni Stol. (Aplauz) Moj drugar.

Da citiram Henrija Dejvida Toroa, „Kada postigneš svoje snove, nije bitno šta dobiješ time, koliko šta postaneš tokom procesa.“ I tako, stojim tu pred vama, tri meseca posle plivanja, bila sam kod Opre, bila sam u Obaminoj Ovalnoj sobi. Pozvana sam da govorim pred uvaženim grupama poput vas. Potpisala sam sam predivan ugovor za knjigu i sve je to super, neću da omalovažavam. Na sve to sam ponosna, ali istina je, hodam sad ponosna zato što sam hrabra, neustrašiva osoba, i uvek ću biti, dok ne dođe vreme da se ti dani okončaju.

Mnogo vam hvala i uživajte u konferenciji.

Hvala vam. Hvala. (Aplauz) Hvala. Pronađite način! (Aplauz)

Izvor: Ted konferencija