Александра Ђуричић

На капији Медитерана

 

Не могу читав живот

провести међу књигама, у сликама,

покушавајући да преправим време и

наговорим Зефира да слани ветар надува моја једра

и од зрна песка очи ми засузе.

– Не иде, љуте се богови,

није то оно што смо ти дали,

ко је незадовољан нашим даровима

нека се пожали Диву Олимпском и Нептуну Земљотресцу,

унапред се смејемо како ће проћи

на копну и на мору,

где год крене,

коме год се окрене,

кога замоли,

кога заволи.

 

Тада се приклоним олтару кућних богова,

оних што читав дан јече, звече, преду,

а највише једу, претећи ми –

ко чезне да постане дах ветра и зрак Сунца,

да лети над морем,

пева са нимфама,

да му на ухо Музе шапућу,

може, али кад остане сам и

његово земаљско време истекне.

 

И опет дан савијем

у тврду лопту од које боле леђа, колена,

душа и прсти.

Нека буде воља ваша,

а царство моје у књигама.

 

Илустрација: http://www.rts.rs/page/magazine/sr/story/511/Zanimljivosti/1142818/Lavirint+od+250.000+knjiga.html?email=yes