Neverovatna naučna otkrića

Sa sajte Elementarijum prenosimo tekst Neverovatna naučna otkrića u koja je teško poverovati. Nova otkrića nauke koja pomeraju granice znanja

U svetu postoji više miliona istraživača i naučnika koji svakodnevno otkriju neku novu činjenicu. Danas, kada čovek ima jednostavan pristup raznim informacijama, relativno je lako biti informisan i upućen u najrazličitija istraživanja.

Neka od njih su proslavljena i opštepoznata, neka možda ne, ali to svakako ne umanjuje njihov značaj u nauci. Evo nekoliko primera koji će vas definitivno ostaviti bez teksta.

Video-igrice bolje za oči od šargarepe?

Nakon ovog istraživanja, činjenica da mnogo igranja igrica oštećuje vid neće važiti… ili hoće? Naučnici sa Univerziteta Ročester u Njujorku vršili su istraživanje na grupi ljudi koji često igraju akcione video-igrice poput Unreal Tournament i Call of Duty, gde igrač treba da pogodi virtuelnu metu. Određivana je njihova osetljivost na boje. Ispitana grupa je imala zadatak da napravi razliku između nijansi sive. Rezultat je bio iznenađujuć, jer su oni bili bolji za oko 58% od ljudi koji ne igraju igrice.

Međutim, kada je drugoj grupi dato da mesec dana igra igrice, utvrđeno je da im se osetljivost na boje nakon toga poboljšala za čak 43% u proseku. Do sada su jedini načini popravljanja senzitivnosti bili uzimanje sočiva ili naočara ili podvrgavanje operaciji, ali dokazano je da treniranje na video-igricama daje dobar rezultat, ako ne i bolji. Ipak, ovi eksperimenti vršeni su da bi se ispitala efikasnost oka kod posmatranja sličnih boja, to ne znači da previše provedenog vremena za računarom ne može oštetiti vid na druge načine.

Vraćanje izbrisanih sećanja: mit ili stvarnost?

Stres prouzrokovan ratovanjem može izazvati disocijativnu amneziju, stanje kada preveliki strah i traume brišu memoriju. Danas, kada je mnogo država u nekoj vrsti sukoba, činjenica da sve više ljudi boluje od ovog poremećaja i ne iznenađuje toliko. Mada potiskivanje loših sećanja može biti od pomoći, ponekad se dešava da se iz pamćenja izbriše period od više godina, ostavljajući osobu bez ikakvog znanja o njenoj porodici ili prijateljima.

Agencija Ministarstva odbrane SAD (DARPA, The Defense Advanced Research Projects Agency) sprovodi napredan četvorogodišnji projekat za pravljenje delikatnog memorijskog stimulatora radi boljeg razumevanja ljudskog mozga, koji je nazvan RAM – Restoring Active Memory (Vraćanje aktivne memorije). Prvi cilj RAM-a je da se analiziraju i dekodiraju neuronski signali čoveka. Iako su ranije vršena ispitivanja u ovoj oblasti, naučnici su daleko od mogućnosti da čitaju nervne signale i na osnovu toga zaključe o čemu osoba misli. Drugi zadatak je da treba iskoristiti znanje za kodiranje stečenog iskustva i imati sposobnost reprogramiranja mozga koji je pretrpeo gubitak usled povrede.

Ovi implanti imaju budućnost ako naučnici uspeju da nađu način da otkriju kako se sećanje kodira u mozgu, umesto da istražuju moždane instrumente. Premda je pamćenje samo skup specifičnih neurona povezanih međusobno električnim impulsima, sa dovoljno podataka i mnogo analize pomoću superračunara, veruju da bi bili sposobni da otkriju kako da reprogramiraju mozak i vrate stečeno znanje.

Pauci imaju ličnosti?

Mnogi socijalni insekti, poput mrava, pčela ili termita, formiraju kolonije koje su podeljene u kaste po tome koje poslove njihovi članovi obavljaju. Takođe je i veliki broj životinja socijalan, ali se u njihovim kastama stanovnici ne razlikuju anatomski u zaisnosti od toga koje im je zaduženje.

Ekolozi Univerziteta u Pitsburgu izučavali su vrstu dlakavih pauka (Anelosimus studiosus) iz porodice teridide, koji žive širom Amerike, od Nove Engleske do Severne Argentine. Oni žive u kolonijama, love zajedno, dele paučinu i plen, imaju stražare koji čuvaju jajašca i hrane mlade sažvakanom hranom. Tokom istraživanja, primetili su da postoje dve vrste ženki, agresivne i pitome. Nevažno što prve uglvnom love i štite koloniju od napadača, one dele svoj ulov sa drugima. Da bi ispitali ovakvo ponašanje, naučnici su napravili eksperiment u kome je 141 agresivni i 148 pitomih paukova trebalo da iskoristi svoje napadačke osobine. Pokazalo se da su agresivni dva puta bolji u lovu i pletenju mreže, dok su pitomi skoro tri puta bolji u čuvanju mladunaca.

„Rezultat ovog eksperimenta je da ličnost može mnogo da utiče na raspodelu rada u koloniji i dalja istraživanja će biti bazirana na tome šta uzrokuje razlike kod ovih vrsta“, rekao je glavni autor studije, Kolin Vrajt.

Vakcine bez igala?

Razvoj nanotehnologije doveo je do razvoja Nanopatch-a, sitnog uređaja koji može bezbolno da daje vakcine protiv gripa. Na njemu se nalaze hiljade vakcina obloženih mikro-procesorima koji, kada dođu u dodir sa kožom, gotovo u sekundi otpuštaju lek. Ovi mikroprocesori ne idu duboko u kožu, tako da ne dosežu receptore za bol, i nije ih potrebno držati na hladnom, kao većinu običnih vakcina.

Tehnologija je za sada testirana samo na miševima, ali studije pokazuju uspešnost do oko 90 procenata, rekao je dr Dejvid Samadi, predsednik Odeljenja za urologiju i šef Robotičke hirurgije Lenoks hil bolice u Njujorku. Ako Nanopatch prođe pretklinička istraživanja, biće testiran i na ljudima, i ako se uspeh zadrži na 90%, trebalo bi da ove vakcine postanu dostupne za oko pet godina.

Da li delfini mogu da „vide“ pomoću sonara?

Slično kao što ljudi mogu da vizuelizuju predmet dodirujući ga, delfini mogu da stvore ideju o tome kako on izgleda, šaljući svoj sonar u njegovom pravcu.

Sonar, jednostavno rečeno, predstavlja zvučnu navigaciju. Svi delfini imaju sposobnost da ispuštaju zvuk kako bi detektovali nečiju lokaciju u okolini. Zvuk putuje do objekta, udara u njega i odbija se nazad (kao stvaranje eha u pećini). Delfin „upija“ zvuk kroz vilicu, koji zatim dolazi do unutrašnjeg uha, gde se impulsi razmenjuju sa mozgom i tumače. Za ovu tehniku koristi im organ melon, smešten u glavi.

Na ovaj način, osim tačne lokacije, dobijaju se karakteristike poput veličine, oblika, čak i materijala predmeta. Sonar je jako koristan delfinima jer se objekti u vodi, naročito udaljeni, vide loše, a i zvuk se mnogo brže kreće kroz vodenu sredinu, nego kroz vazduh. Ova neverovatna sposobnost je kod njih jako razvijena i ako bi je čovek imao, mogao bi da razlikuje novčiće analizirajući samo njihovu četvrtinu, vezanih očiju.

Mikrobi koji nezaštićeni mogu da prežive u svemiru?

Naučnici sa Međunarodne svemirske stanice otkrili su mikroorganizme koji mogu da prežive i ako su dugo izloženi negostoljubivom svemirskom prostoru. Spore Bacillus pumilus SAFR-032 otporne su na sredstva koja se koriste za čišćenje svemirske letelice, poput UV radijacije i tretmana peroksidom.

Eksperimentalno se ispitivalo da li su bakterijski „autostoperi“ dovoljno jaki da prežive u svemiru i zaraze druge planete. Tako su spore bile izložene na test objektu montiranom van stanice (European Technology Exposure Facility, EuTEF).

„Želeli smo da vidimo šta će se desiti u pravom svemiru i EuTEF nam je pružio tu šansu“, rekao je Kasturi Venkatesvaran iz NASA. Na opšte iznenađenje, neke od Bacillus pumilus preživele su oko 18 meseci. Ispostavilo se da su preživeli imali veći procenat proteina koji je povezan sa otporom na UV zračenje.

Trenutno, letelice koje treba da slete na planetu za koju se pretpostavlja da na njoj postoje uslovi za život, ne smeju da imaju sa sobom više od dozvoljenog nivoa mikroba života, poznatih kao biošteta. Da bi se nivo sveo na odgovarajuć, sonde moraju biti čiste ili se pretpostavlja da mikroorganizmi neće preživeti dovoljno dugo. Međutim, nakon ispitivanja, ne zna se koliko je ova pretpostavka održiva mada su neki mikrobi izdržljiviji nego što se mislilo.

Možemo li da čitamo tuđe misli?

Početkom devedesetih, italijanski tim naučnika sa Univerziteta u Parmi sprovodio je eksperiment na makaki majmunima. Primećeno je da se majmunu, kada izvrši neku motornu radnju, aktiviraju određene nervne ćelije, ali i kada drugi ponovi tu aktivnost, kod prvog ponovo reaguju isti neuroni.

Daljim ispitivanjima potvrđeno je postojanje tzv. ogledalo neurona (mirror neurons), i naučnicima je postavljen pravi izazov da saznaju na koji način funkcionišu i koja im je zapravo uloga u mozgu. Kod makaki majmuna ove ćelije su smeštene u frontalnom, a kod čoveka u kortikalnom (kora) delu mozga. Utiču na to da, na primer, pojedinac može predvideti naredni pokret druge osobe ili njegov pravac kretanja, i time izbeći sudaranje na ulici.

„Miror neuroni pokazuju da se pretvaramo da znamo tuđe misli“, kaže neurolog sa Univerziteta u Kaliforniji. „Zapravo, zahvaljujući njima, mi ne moramo da se pretvaramo, praktično jesmo u tuđim mislima.“

Dalja istraživanja mogu biti od velike koristi da se otkrije kako deca formiraju teoriju uma – shvatanje da ostali imaju um sličan njihovom, kao i da se rasvetli autizam, za koji se pretpostavlja da postoji nedostatak ovakve sposobnosti razumevanja.

Tijana Marković

Izvor: Sajt za nauku Elementarijum